Будимпештанска конвенција је била тајна конвенција између Русије и Аустроугарске поводом поделе интересних сфера уочи Руско-турског рата 1877-1878. године.
Конвенција
После неуспешне мисије Вердера и Минкса, на јесен 1876. године, отпочели су преговори између Русије и Аустроугарске о ступању Русије у рат са Турском, односно ставу Аустроугарске поводом тог сукоба. Улазак Русије у рат несумњиво би довео до пропасти Османског царства, те би се источно питање поново отворило. Како су Русија и Аустрија биле велике силе које су, због географског положаја, биле најзаинтересованије за судбину балканских поседа Османског царства, покренуле су, као чланице Тројног савеза, преговоре о подели османских балканских територија.
Тако је 15. јануара 1877. године дошло до састанка у Будимпешти, где је потписана тајна конвенција која је Русији обезбедила неутралност Аустроугарске у предстојећем сукобу на Балкану. У замену за неутралност, Аустроугарска је добила пристанак Русије да окупира Босну и Херцеговину. Такође, Аустроугарска се обавезала да не шири амбиције ка српским, румунским, бугарским и црногорским територијама, а Русија се одрекла интереса у Босни и Херцеговини, као и ширења у Србији и Црној Гори. Поред тога, Аустроугарска је одобрила учешће Србије и Црне Горе у рату на страни Руса.
Допунском конвенцијом одређено је да се територијалне добити изазване распадом Османског царства на Балкану сведу на Босну и Херцеговину које би припале Аустроугарској. О томе је требало склопити посебан споразум. Руси су стекли признање да поврате Бесарабију коју су изгубили после Кримског рата Париским споразумом из 1856. године, што је предвиђено нешто раније Рајхштатским договором. Потврђена је, такође, одредба овог уговора о забрани стварања велике словенске државе на Балкану, као и одредбе о независности Бугарске, Румуније, Албаније, и одредба о судбини Тесалије, Епира и Крита. Цариград је требало да постане слободан град.
Потписници
Конвенцију су потписали министар спољних послова Аустроугарске Ђула Андраши, са аустријске и амбасадор Русије у Бечу Јевгениј Петрович Новиков, са руске стране.
Слободан Јовановић у свом делу Политичке и правне расправе I-III о тајној руско – аустријској конвенцији пише овако:
„… Нападајући Турску, Русија је радила насупрот Париском уговору, којим су Велике силе ујемчиле Турској целокупност. Да би осујетила протест Великих сила, Русија је имала рачуна да Аустрију обавеже на неустралност и тиме одвоји од осталих Сила. Да би добила њену неутралност, Русија је морала допустити Аустрији заузеће Босне и Херцеговине. Уз то се морала обавезати да у току ратних операција неће улазити с војском ни у Србију, ни у Црну Гору, ни у Босну и Херцеговину, што није искључивало разно савезништво између Русије и двеју српских држава. Овој руској обавези одговарала је обавеза Аустрије да неће улазити с војском ни у Србију, ни у Црну Гору, ни у Бугарску, ни у Румунију. Такође, забрањује се оснивање једне велике компактне словенске државе, и одмах потом додаје: ,,у накнаду, Бугарска, Албанија и остатак Румелије, могу се начинити независним државама“. На овој основи закључен је тајни руско-аустријски уговор у Будимпешти почетком 1877. године. Војни део тога уговора потписан је у јануару, а политички у марту. “
Википедија / Сабрана дела Слободана Јовановића, књига друга, Политичке и правне расправе I-III.
