Била је у сенци мужевљевог имена, али обасјана његовом љубављу. Христина Тинка Миланковић, супруга Милутина Миланковића, девојачко презиме Топузовић из родног Шапца понела је у Европу да би га заменила тада још непознатим презименом младог ванредног београдског професора практичне математике.

Од тада, па до краја живота, велики научник ће, како шабачка новинарка и публицисткиња Стана Муњић у Тинкиној биографији каже, у њу гледати колико и у васиону и векове. Данас астероид 1605, један кратер на тамној страни Месеца и још један на Марсу носе име по великом српском научнику. Значајни научни симпозијуми у свету и код нас, награде за епохална открића у домену функционисања васионе и планете Земље додељују се у његову част. Његов рад приближен нам је посредством многобројних савремених издања његових наслова, диве му се Срби и читав свет, али некада није било тако.
До пре педесетак година његови су радови оспоравани, а скромну свакодневицу повучени интелектуалац делио је са супругом, километрима и океанима одвојен од сина јединца Василија. Ишчекивања никад реализованих сусрета и чежња породице Миланковић завршила се достојанственим трпљењем судбина људи испред свог времена.
Корени
Христина Топузовић рођена је 12. марта 1884. године у богатој шабачкој трговачкој породици. Отац Милош није дочекао рођење кћерке, а мајка Милева, кћерка београдског увозника и великопродавца дувана Јеврема Јовановића, после четири године удала се за лекара Косту Динчића, с којим ће добити кћерку Данку. Због очухове службе Тинка је безбрижно детињство провела у Смедеревској Паланци, у Минхену је учила певање, у Женеви ишла у средњу школу и на клавир на Женевском конзерваторијуму, а анексиона криза враћа је у Београд, где ће упознати Милутина.

Њени Топузовићи по имовинском статусу били су друга породица у Шапцу друге половине 19. века – некадашње Топузовића сокаче данас је Улица Лазе К. Лазаревића.
– На Топузовиће подсећа и Крсмановића кућа. Њу је, као део мираза, у породицу Крмсановић донела Тинкина тетка Јованка, ћерка Стевана Топузовића. На старим разгледницама Крсмановића кућа је означавана као Топузовића – прича Стана Муњић, која у књизи „Тинка Миланковић – Жена путника кроз васиону и векове“, на светло дана износи готово непознату причу.
Деда Ђорђе био је трговац, председник шабачке општине 1864. године, народни посланик и председник Народне скупштине за време Обреновића. Таковским крстом одликовао га је лично краљ Милан. Тинки, како је звао вољену унуку, дао је име по жени Христини и заоставштином од сто хиљада динара у злату и две куће обезбедио јој живот у благостању.
– Са страдањем града у Првом и Другом светском рату, страдала је и документација. Нема података где се налазила кућа у којој се родила, као и друге куће Топузовића, међу којима и Тинкин мираз због којег је Миланковић долазио у Шабац после Првог светског рата – прича.
„Кад после рата одох у Шабац, затекох ту, некада лепу саграђену кућу у рушевинама. Разрушише је непријатељски меци. Добисмо за њу ратну одштету, а плац и рушевину продадосмо“, писао је Миланковић.
И мајчини Јовановићи виђена су београдска породица – Тинкин ујак Јован био је други гинеколог специјалиста у Србији и лични доктор краљице Драге Обреновић. Године 1902. подигао је „Женску болницу краљице Драге на Врачару“. Бавио се озбиљним научним и хуманитарним радом, а са Милутином се добро слагао.
Брачни завет
Иако је Милутин умео да каже: „Наука је моја законита жена, њој ћу остати веран целог живота“, Тинки никада није мањкало љубави и пажње. Брачни завет у добру и злу научник и лепа Шапчанка дословно су поштовали. У прилог њиховом оваквом односу и величању Тинкиног разумевања стоји и изјава етнолога и рецензента горепоменуте књиге Славка Богојевића: „Милутин Миланковић не би корачао истим стазама науке и стекао славу светског гласа да му животна сапутница Тинка у ковчежић за путовања није паковала део свог васпитања, снаге, духа и подршке које је понела из породице Топузовић и свог родног Шапца“.

Млади доктор техничких наука, након обављене грађевинске праксе у Бечу, 1909. године добија место предавача на Катедри примењене математике на Београдском универзитету, и почиње са интензивним научним радом. Разочаран породичним животом колега, науштрб науке, на женидбу и не помишља. Међутим, познаници имају другачије планове за његову будућност. У паузама од библиотеке, на наговор пријатеља, упознаће Христину Тинку Топузовић, која је била заиста лепа – написаће касније у својој биографији: „Станоје и Олга упознаше ме, приликом једног импровизованог састанка у кафани ‘Москва’, са обема сестрама и удесише тако да смо све троје добили позив на Тинкину славу Светог Луку, која је била неколико дана доцније“, пише.
– По оцени пријатеља, Тинка је, по свом западњачком образовању, Милутину Миланковићу била блиска. Савршено је говорила француски и немачки, одлично свирала клавир, заносно певала, била лепа и имућна – каже новинарка, која је до детаља истражила њену биографију.
Венчање
Млади Милутин планирао је да путовањем у Беч 1913. године скрене мисли са лепе Шапчанке, али убрзо схвата да је природа јача од хладног расуђивања. Уз благослов својих Миланковића, уследила је изјава љубави и просидба. Венчање младог пара одржано је 1. јуна 1914. године у Вазнесенској цркви у Београду. Кумови су им били Милутинове колеге научници.
Брачно путовање започињу одласком у Миланковићев родни Даљ, крај Дунава, а даље планове прекида Први светски рат – по наређењу бечког двора, најпре у осјечки затвор, а затим у Нежидер, логор за Србе на територији Хрватске, одведен је и Милутин Миланковић. Све време за њим иде и Тинка: „Некако пред Митровдан позваше ме у канцеларију Управе логора, која се налазила поред улазне капије. Кад ступих у њу, застадох као укопан: преда мном стајала је Тинка“ – сећао се у својим списима.
Његова жена обилазила је начелства у Бечу, допрла чак до једног аустријског министра, била у предузећу где је Милутин био запослен у Бечу, а обратила се и Миланковићевом професору Емануелу Чуберу, тасту аустријског надвојводе. Убрзо је Тинка добила решење да јој је муж пуштен из логора и да је у Будимпешти.
Рођење сина
Породица Миланковић у Мађарској ужива сва грађанска права – Милутину су дали кабинет у Академији наука и посао у Централној метеоролошкој станици. Овде ће остати пет година, а 1915. ће их обрадовати син.
„Баш на католичко Бадње вече те године спопадоше Тинку порођајни болови… Идућег дана, око осам сати предвече, дође одлучујући моменат… Одједном чусмо како Тинка завришта и убрзо иза тога слаби дечји плач, а бабица ми тријумфално, као да је то њена заслуга, саопшти да ми је жена родила сина“. Име Василије добиће по Милутиновом ујка Васи, који се после ране очеве смрти бринуо о Милутину.

По доласку у Србију, Миланковић се бави професуром и научним радом у скромној градској вили у београдској Професорској колонији. Иако под притиском, почетком Другог светског рата научник одбија да потпише Апел српском народу за подршку окупатору.
– Све невоље тог времена Милутин и Тинка не би могли савладати да се о њима није бринуо предузимљиви син, а време оскудице преживели су продавајући сувишне предмете, између осталог и Тинкин клавир – каже ауторка Тинкине биографије.
Разочарање
Ослобођење ће унети нова разочарања у ову породицу – Суд части Универзитета у Београду оцењује да је за нови поредак подобан као научник и стручњак, али врло стар и о неком његовом личном развоју нема ни говора. Ново време утицаће и на Василија, дипломираног правника са знањем два језика, који се пре рата одлично снашао у Министарству иностраних послова, касније и у администрацији једног техничког постројења, све док почетком 1945. године није остао без посла из непознатих разлога. У безуспешним покушајима да се запосли, жени се Београђанком Вером Лужанин, апсолвенткињом енглеског језика, и у лето 1947. одлазе из земље.

После много труда, неколико земаља и разних физичких послова, Василије је нашао мир у далекој Аустралији. Године до смрти Тинка и Милутин испунили су прекоокеанском поштом из које проговарају сва осећања усамљених родитеља.
Родитељи деци описују промене у друштву, нови изглед Београда, провуче се и прича о немаштини, све тежем животу двоје људи у годинама, понеком путовању, мачкама. Скривена нада о неуговореним сусретима одржавала их је у животу. Унука Николу упознали су само на фотографијама. Додир хладне хартије заменио је дечји мирис, а унука Марина родила се касније. За десет година, од 1947, Тинка је написала на стотине писама.

Смрт
После Милутинове смрти 12. децембра 1958. године, остарела Тинка остаје сама и одлучна у намери да посети децу. Како то обично бива, болест јој неће дозволити ово путовање. Умрла је 16. новембра 1961. године и сахрањена на Новом гробљу у Београду, поред Милутина. Међутим, на овом месту с њим провешће само пет година, јер ће залагањем сестре Милене, Милутинове посмртне остатке 1966. године пренети у породичну гробницу Миланковића у родном Даљу.
Николине кћерке Стефани, Елен и Лили за славног претка знају из прича. Писма не могу да читају јер не знају српски. Унука Марина и праунука Лили у Тинкин Шабац дошле су у јануару 2018. године.

Мирјана Чворић Губелић, Блиц