У породици Војиновић сваки 6. јануар има двоструку симболику. Наиме, сем што се породица окупи за Бадње вече, они евоцирају и успомену на Николу Војиновића, који је тог датума, 1916. године, преживео бродолом недалеко од обале Албанијe.
Причу о његовом бурном животу, храбрости, залагању и животним путевима који су га водили широм света, испричао је његов праунук, Милош Војиновић, млади историчар који се тренутно налази на докторским студијама у Немачкој, и један је од оних који својим радом успева да отргне од заборава историјске чињенице из наше бурне и богате прошлости.
-Тога дана 1916. године мој прадеда Никола Војиновић преживео је бродолом недалеко од обала Албаније. Започео је тада остатак свог живота, створио породицу, а самим тим и мени омогућио да се овог догађаја присетим – рекао је Милош на почетку разговора.
Од родне Лике до Америке
Никола, рођен на прелазу из деветнаестог у двадесети век у једном малом месту у Лици, делио је судбину планинских горштака и номада, жељних бољег живота.
-Николин пут карактеристичан је за многе Србе на прелазу из 19. у 20. век. Родио се 1884. године у селу Мазин у Лици, где су се Војиновићи населили бежећи од Османлија. Живот Срба граничара у служби Хабзбурга није био лак. Где год су Хабзбурзи ратовали, ту су ишли и крајишници. У време када се Никола родио, ратова више није било али је беда била нова пошаст. Рурални делови Аустроугарске, попут Лике, услед мале количине обрадиве земље и недостатка почетног капитала, били су најсиромашнији делови царства – испричао нам је Милош.
Пут га је водио од родне Лике, преко Немачке, па све до обећане земље, како су звали Америку тих година. Тамо се скућио у Охају, где је радио два посла да би могао да обезбеди себи и породици егзистенцију.
-У потрази за бољим животом Никола је емиграрирао, прво у Немачку а потом и у САД 1907. године. Никола је тако постао део највећег таласа миграција које је свет до тада видео. Развој транспортне технологије је значио да су прекоокеанска путовања била јевтинија, бржа и безбеднија него икада раније. Са друге стране, индустријализовани делови света захтевали су милионе нових радника. Није могуће рећи који је укупан број Срба који је емигрирао у САД. Статистике нису поуздане, а често у документима није бележена национална припадност миграната. Процена је да је само у првој деценији 20. века укупно 400 000 Јужних Словена из Аустроугарске отишло пут САД. Пратећи кретање мога прадеде, открио сам да је у Њујоршку луку почетком 20. века стигло деветоро различитих младића који су се звали Никола Војиновић. Попут већине других Срба емиграната мој прадеда населио се у Охајо, где је радио као рудар и ватрогасац – испричао нам је његов поносни праунук Милош у разговору вођеном пре две године.
Иако никада пре није боравио у Србији, позив отаџбине да се стави на располагање у њеној одбрани, није одбио. Одложио је шлем и учинио оно што су му савест и срце налагали, упутио се ка Србији, а пут до наше земље, водио га је преко Канаде, океана и Италије.
– Краљевина Србија се 1914. суочила са дванаест пута бројнијом Аустроугарском. Србима широм света упућен је позив да се као добровољци упуте у домовину. Рад на прикупљању добровољаца у САД посебно је интезивиран 1915. године. Иако Никола у Србији никада није боравио, одлучио је да напусти нови свет и нови живот и да крене пут Србије. Његов пут започео је у Халифаксу у Канади, где је британска морнарица преузела добровољце и транспортовала их је до Напуља. Добровољци су се потом укрцали на италијански транспортни брод Бриндизи и упутили су се ка источним обалама Јадрана. – каже Милош.
Како ће се касније испоставити, тај пут је могао бити кобан за Николу. Наиме, брод је у близини луке налетео на мину, после чега је уследила страховита експлозија, о чему сведоче и речи оних који су преживели овај бродолом, попут болничарке Мари Лемонс.
Бродолом и спасоносни џак брашна
Ујутру 6. јануара 1916. брод Бриндизи налетео је на мину. Недуго потом је и потонуо. Поред италијанских морнара и добровољаца, на броду је била и мисија америчког Црвеног крста. Болничарка Мари Лемос оставила је сведочење: “Ужасна брзина потонућа пароброда Бриндизи, палуба је била покривена мртвима, мене је експлозија бацила у воду препуну омладине која покушава да плива али тоне један по један”.
Никола је преживео бродолом захваљујући џаку брашна, али је у борби са морским таласима изгубио целокупан иметак који је стекао у Америци, те је доласком у Србију, поново кренуо од нуле.
-Иако није знао да плива, Никола је преживео захваљујући џаку брашна за који се ухватио. Детаљни подаци не постоје, али процењује се да је страдало 390 путника од укупно 500 душа на броду. Са бродом је на дно Јадрана недалеко од Медове потонуо и Николин целокупни иметак који је носио са собом из САД – испричао нам је Милош.
После опоравка, придружио се јединици познатог српског војводе, Војина Поповића, односно, војводи Вуку, како га народ данас најбоље памти. После Великог рата, населио се са породицом у Војводини. Контакт са преживелима са брода, али и породицама преминулих, одржавао је до краја живота.
Преживео све, ал’ умало страдао од жене
-Никола се убрзо придружио добровољачким јединицама којима је командовао Војин Поповић, војвода Вук. После рата се са породицом населио у Банату. Дуго је поживео, а породица га памти као весељака који је говорио у стиху. Био је један од последњих преживелих са брода Бриндизи, и добијао је писма од појединаца чији су рођаци тога дана изгубили живот. Желели су да чују макар нешто о путовању и самој несрећи – каже он.
Због једног од тих писама, дошло је до мањих несугласица између Николе и његове супруге. Наиме, једна дама је затражила од њега да дође код ње у Праг, да би јој причао о њеном брату, што се Милошевој прабаки, нимало није допало.
-Једна госпођа из Чехословачке, чији је брат настрадао у несрећи, позвала је Николу да дође у Праг да јој све детаљно исприча. Међутим, нису само Личани били способни да свашта постигну, него су и Личанке знале да заведу ред. Никола на пут није отишао јер је његова супруга Смиља поручила “да се Никола неће швалерисати у Прагу – испричао нам је на крају разговора Милош кроз смех.
Стевица Рајчетић, Блиц