У суботу увече, почетком марта 2021. године, председник Србије Александар Вучић појавио се на телевизији уживо, седећи за дугачким дрвеним столом, а уз њега су били премијер и министар унутрашњих послова земље.
Вучић је рекао да има важно саопштење о хапшењу банде подземља одговорне за вишеструка убиства. Министар унутрашњих послова упозорио је гледаоце да удаље своју децу од телевизора. На екрану иза њега блесне низ слика: одсечена глава, тело без главе, торзо. Вучић је говорио полако, често застајкујући и озбиљно зурећи у сто испред себе, благо погрбљен. Похвалио је полицију и обавештајне агенте који су истраживали банду; за длаку су избегли да и сами буду убијени, рекао је.
Била је то шокантна презентација, чак и у земљи као што је Србија, где многи одрасли имају болна сећања на југословенске ратове 1990-их и њихова зверства. Али конференција за новинаре била је само почетак кампање језивих открића. У недељама после хапшења у фебруару, нови детаљи су почели да цуре у штампу. Група је наводно намамила своје жртве у „кућу страве“ у предграђу Београда, где су их мучили, раскомадали, провлачили кроз индустријску машину за млевење меса и понекад бацали у Дунав.
Прича је шокирала Србе, и то не само због крвавих слика. Вођа банде био је крупни фудбалски хулиган и трговац кокаином по имену Вељко Беливук, звани Невоља, већ позната личност у Београду. Раније је био оптужен за убиство и низ других тешких злочина, али никада није провео много времена у затвору. Причало се да је у пријатним односима са српском полицијом и обавештајним службама. Он и његови људи фотографисани су у друштву моћних људи, међу којима је и председников син Данило Вучић.
После конференције за новинаре, Беливук је на судском рочишту иза затворених врата изнео своју страну приче. Он је рекао да је његова банда организована “за потребе и по налогу Александра Вучића”, наводи се у судским транскриптима. Он је описао неке од закулисних послова за које је банда тврдила да их је урадила за владу, попут застрашивања политичких ривала и спречавања навијача да скандирају против Вучића на фудбалским утакмицама — што је вредна услуга у земљи у којој стадион може да направи или сломи председника. Беливук је упозорио да ће, уколико Вучић „настави поступак против мене“, имати још много тога да каже.
Вучић је љутито оспорио било какву повезаност са убицама. Али чинило се да је случај Беливук схватао лично, понекад сугеришући да је то завера против њега. У једном бизарном телевизијском интервјуу неколико месеци после хапшења, он је тврдио да су Беливукови људи од својих жртава правили „људске ћевапе“ и слали их Беливуковом шефу Радоју Звицеру. Гледајући у камеру и обраћајући се Звицеру, који је још на слободи, Вучић је поставио изазов. „Позивам га да ме убије“, рекао је. „Немам проблем са тим, јер боље је бити претворен у млевено месо него пустити да ова копилад влада Србијом”.
Беливуков шеф
Како се суђење приближавало, почеле су да цуре чињенице о дугогодишњим везама између банде и разних чланова Вучићеве администрације, за које се чини да су је надгледали, помагали и штитили. Беливук је с времена на вриеме изгледао као председников мрачни близанац, човек који отелотворује злочиначку страну државе која је постајала све аутократскија током протекле деценије. Вучић, који је на месту председника од 2017. и који је везан за владајућу странку у земљи, дуго је говорио да жели да своју земљу — и даље међу најсиромашнијим у Европи — води ка већем просперитету и чланству у Европској унији. Истовремено, он је уништио многе демократске институције у Србији, а изгледа да банде у мафијашком стилу често делују некажњено.
Афера Беливук, другим речима, није само ноирска прича о одсецању глава и кокаину. Гангстеризам који је цветао под Вучићем, заједно са периодичним претњама Србије да „заштити” етничке Србе у другим деловима региона, могао би на крају да разоткрије решење којим је успостављен мир на Балкану 1995. Европљани су тога веома свесни, као и Владимир Путин, који има свеже разлоге да их подиели и одврати. Кремљ има дугу историју подршке српским националистима као опкољеним сународницима Словенима и мотив више него икад — захваљујући рату у Украјини — да изазове невоље на Балкану.
Али ризици за Европу су дубљи од тога: Вучићев бренд етничког шовинизма и демагогије кореспондира оном његовог савезника Путина, а ширење нелибералне демократије – која већ јача у деловима континента – представља једнаку, можда злокобнију претњу. Случај Беливук отворио је прозор у суморну могућу будућност, у којој Вучић изнутра подрива европски пројекат, градећи државу у којој је демократија фасада, а криминалне банде се користе за ширење страха. То би било довољно узнемирујуће само по себи. Такође се дешава да је то иста тактика коју користе људи који су пре три деценије увели Балкан у катастрофалан рат.
У време када се Беливук први пут појавио у судници прошлог октобра, већ је стекао језиву врсту славне личности, а његов успон и пад забележен је у бескрајној серији таблоидних вести. Уведен је у просторију са лисицама на рукама, у белој поло мајици и фармеркама. Лице му је било меко и заобљено, скоро херувимско, са великим празним очима. Упркос својој величини – он је крупан човек са масивним горњим делом торза – изгледао је чудно као превелика беба, као да читав живот насиља није оставио никакав утисак на њега. Он и још око 30 оптужених, углавном крупних мушкараца са тетоважама и обријаних глава, изгледали су необично опуштено, церекајући се и ћаскајући и добацујући једни другима неколико успутних увреда. Можда су очекивали да ће се ово суђење завршити онако како се завршила већина њихових претходних – процедуралним грешкама, нетачним доказима и превременим пуштањем на слободу.
После неколико формалности, тужилац је стао да прочита оптужницу. Када је описао како су Беливук и његов поручник ударили жртву „секиром у врат и одсекли му главу“, дотични је зевнуо и погледао у плафон. Неки од његових колега оптужених су задремали.
Када је Беливук стао за говорницом, обема је рукама ухватио говорницу и прешао право на ствар. Његова банда је, како је рекао, од почетка била државни пројекат. Изрецитовао је неке од услуга које је пружао, па чак и описао састанак за који је тврдио да је имао са Вучићем у једној приватној кући у Београду, наводећи адресу и број стана и име власника. Тамо су се срели само једном, додао је, „јер, како је шеф рекао, да нас неко види или сними, не би било добро за њега“.
Вучић је одмах демантовао оптужбе и чак понудио да о њима разговара са истражитељима и да се подвргне тесту на детектору лажи. Правно гледано, није вероватно да ће патити од суђења. Ниједан високи званичник није оптужен, а врло мало њих је чак и саслушано. Важност случаја Беливук лежи на другом месту. То је натерало целу Србију да се суочи са обиљем посредних доказа да је Вучић дозволио да гангстери постану виртуелна рука државе. Подршка коју су Беливук и његови пријатељи добили од полиције и министарства унутрашњих послова у протеклој деценији увелико је документована у судским сведочењима, пресретнутим телефонским разговорима и фотографијама. Сугестија да је све ово могло да се деси без Вучићевог знања изазива смех у Београду. Пре него што је Вучић био председник, био је премијер, а пре деценију је реорганизовао службе безбедности Србије. Он сада има скоро потпуну контролу над готово свим аспектима јавног живота. Од парламента преко судова, полиције и бизниса, Вучић се третира са ласкавим поштовањем; Срби га покушавају “прећи” на сопствену одговорност. Заправо, хапшење Беливука и његове банде можда је једна од ретких кључних одлука последњих година коју Вучић није контролисао.
Већина доказа у случају долази од тима европских полицијских званичника који су случајно налетели на њих. Провели су две године покушавајући да дешифрују апликацију за размену телефонских порука под називом Скај – ЕЦЦ (Sky- ECC), која је била омиљено средство трговаца кокаином у контејнерским лукама Северне Европе. Када су коначно провалили шифру, открили су много више од локалног ланца кокаина. Са најмање 70.000 корисника, Скaj се показао као виртуелни Розета Стоун за глобализовани свет организованог криминала, са графичким порукама и фотографијама које трепере етром у вртоглавом низу језика и дијалеката. „Као да стојите испред куће у мраку, а сада сте ушли унутра и упалили светла“, рекао ми је један званичник из Еуропола, органа за спровођење закона Европске уније.
Скај није била прва апликација коју су органи за спровођење закона оптужили да служи наркобосовима. Али то је било најпопуларније и најдрскије. Компанија, коју је основао технолошки предузетник из Ванкувера 2010. године, хвалила се да је њена четворослојна енкрипција нераскидива; на крају је зарадио стотине милиона долара пре него што су његови руководиоци оптужени 2021.
Испоставило се да је велики део Скај доказа са Балкана, а посебно из Србије. Прослеђивање тих података било је „веома осетљиво“, рекао ми је званичник француског министарства унутрашњих послова, због забринутости да би могли да процуре. Иако је српска полиција на крају ухапсила Беливука и његову банду, изгледа да су то учинили невољно. Неколико дана пре хапшења, њему и његовом потпоручнику дозвољено је да напусте земљу и оду у суседну Црну Гору, још једно чвориште за трговину дрогом. Црногорске власти су саопштиле да су осујетиле покушај њиховог убиства; Црногорски тужилац је локалним медијима рекао да иза завере стоје „одређене безбедносне структуре“ у Србији, које су можда биле замишљене да се избегне неуредност суђења.
Фудбалски хулигани
Током Вучићевих девет година на власти, српски фудбалски хулигани — и криминалне групе које се преклапају са њима — били су уплетени у нестабилну етничку политику у региону и помогли у подстицању српских побуна у другим балканским земљама. Неки од њих исповедају лојалност Русији. Неки Срби су се придружили паравојној Вагнер групи, која има сопствену историју ангажовања криминалаца и поставља видео-снимке регрутовања на српском језику за рат у Украјини. Иако се Вучић замерио тој групи, Србија остаје нека врста линије расцепа између Русије и Запада. Све то Вучића ставља у позицију изузетне моћи. У кризи, он би могао да одлучи да ли ће се регион Балкана смирити или ће поново упасти у насиље.
Највидљивији ризици данас су усредсређени на Косово, земљу на југу Србије која је етнички албанска, али има џепове који су већински српски, посебно на северу. Лидери Србије и даље су дубоко незадовољни отцепљењем Косова од Србије после југословенских ратова 1990-их и одбијају да признају његову независност, која је међународно успостављена 2008. (Наравно да није, прим. Хронограф) Сценарио који држи западноевропске лидере буднима иде отприлике овако: Вучић, позивајући се на претњу српској мањини, шаље трупе преко границе и анексира север Косова. Срби у другим деловима региона потом беже из својих домова или захтевају додатне промене граница. Ово би могло значити крај Дејтонског споразума, пакта који је посредовао амерички дипломата Ричард Холбрук, који је окончао најгоре борбе 1995. године и поново исцртао мапу бивше Југославије. То би могло да изазове нови рат. Чак и без насиља, колапс дејтонског поретка ојачао би политику етничке солидарности и аутократије широм Балкана.
Други сценарио подразумева да Вучић прикрива своје сепаратистичке намере све док Србија не буде примљена у ЕУ. Овај сценарио о тројанском коњу стекао је поверење делом због нелибералног премијера Мађарске Виктора Орбана, блиског Вучићевог савезника који је ревносно лобирао за пријем Србије, који се изгкеда нада да би Вучић могао да помогне Мађарској, чланици од 2004, да усмери европски клуб у више популистичком и мање демократском правцу.
Из свих ових разлога, случај Беливук је био осетљив за новинаре. Речено ми је пре него што сам дошао у Србију да ће моји позиви бити праћени, да ће ме пратити, можда чак и заустављати и испитивати. Српски новинари који су ми дали ова упозорења и сами су били рутински малтретирани и претили им како криминалци, тако и Б.И.А., српска домаћа обавештајна агенција.
Сива зона између државе и мафије у Србији је реална. Такође је окружена спољним зидовима гласина и параноје који отежавају посао репортерима. Мора да сам разговарао са десетак Срба чији су синови или мужеви или деца убијени под мутним околностима. Већина њих није имала појма ко су убице, али су имали разрађене приче о корумпираним званичницима, нарко-баронима, трговинама оружјем и инкриминишућим фотографијама. Неки су ангажовали приватне детективе. Сви су изгледали уверени да се истина намерно крије од њих. Ипак, неки од људи са којима сам разговарао су очигледно скривали ствари од мене. Провео сам сат времена у разговору са једном удовицом чији је муж био међу искасапљеним телима на фотографијама које су пратиле оптужницу против Беливука. Била је висока и строгог изгледа, са дугом црном косом. Њена прича је била потресна, али када сам почео да питам о криминалном пореклу њеног мужа — он је био у затвору због улоге у озлоглашеној банди крадљиваца накита на Балкану — њени одговори су постали хладни и једносложни. Имао сам осећај да би могла да ми исприча много занимљивију причу да није била забринута за последице саучесништва свог мужа, а можда и за своје.
Вучић није одговоран за ову гомилу страха и ендемског криминала. То је скоро део сцене на Балкану, толико да су само име региона вековима користили аутсајдери као неку врсту стенографије за етничку мржњу и насиље — „сцена за егзотичне трилере о корупцији, брзом убијању и лак злочин“, како је написао историчар Марк Мазовер. Али Вучић има демагошки дар да удахне нови живот понижавајућим стереотипима. Он је бриљантно искористио проблем српске мафије, стварајући окружење у којем му замагљена линија између организованог криминала и државе иде у прилог.
Није случајно да су и Вучић и Беливук почели да се баве фудбалским навијачким групама. Можда више него било где другде, фудбалски стадиони у Србији су места за моћ у њеном најсировијем облику, регрутациона база за полицајце и криминалце. Стадиони су били замајац етничког национализма који је уништио Југославију, а те бурне емоције обликовале су Вучића и његове савременике. Чак и данас, приближавање арени током ноћи утакмице може се осећати као улазак у олују са муњама. Полицајци су поред булевара, а како се приближавате, ту су тимови милитаризоване полиције са панцирима и штитовима. Обожаваоци понекад певају увреде које подсећају на оне које су коришћене током кампања етничког чишћења 1990-их. Тимска лојалност поприма готово религиозни интензитет. Извршни директор Црвене звезде Београд, најпопуларнијег тима у Србији, славно је рекао да Црвена звезда „није само фудбалски тим, то је идеологија, филозофија и национални симбол. Црвена звезда је чувар српског идентитета и православне вере”.
Мртви фудбалски навијачи гледају са осликаних мурала широм Београда, поред плоча, статуа и других споменика који сведоче о њиховом статусу својеврсног вокс популија. Хулигани су били међу првима који су кренули у рат почетком 1990-их, а хулигани су били ти који су дали мишић у покрету да се деценију касније сруши националистички моћник Слободан Милошевић. Од тада српски политичари страхују од стадиона и покушавају да задрже хулигане на својој страни.
И Вучић био хулиган
Разговарати са српским хулиганима није лако. Неки су опасни. Већина оних које сам срео били су прећутни и опрезни, без сумње делимично због случаја Беливук. После две недеље потраге, српски колега ми је помогао да пронађем оно што сам тражио: човјка који је одрастао уз Вучића на стадиону и који је хтео и могао да прича о заједничком пореклу. Он је био 46-годишњак који себе још увек назива хулиганом, иако има жену и децу и ретко улази у туче. Упознали смо се у бару далеко од његовог комшилука, тако да га не би препознали. Говорио је под условом да га не идентификујем, па ћу га звати Б. – његов први иницијал. Има компактно тело и обријану главу, а док је причао поглед му је био толико директан и неустрашив да сам имао осећај да ме напада. Сели смо и наручили пиво. Говорио је брзо на енглеском, повремено прелазио на српски када није могао да пронађе праву реч.
Б. ми је рекао да је стадион био ретка зона слободе и анонимности у строго контролисаној југословенској комунистичкој држави. То је такође било место где сте, до касних 1980-их, могли да видите како се земља распада из дана у дан. Младићи су почели да формирају банде и доносе бејзбол палице на утакмице, копирајући чланове уличних банди у америчком филму „Ратници“ из 1979. Старији хулигани су рекли Б. и његовим пријатељима да пронађу сличну групу младића који подржавају други главни београдски тим, Партизан, и изазову их на туче „да виде ко је храбар, а ко није“. Такви “изазови” још увек постоје, рекли су ми други београдски хулигани, а понекад иницирани морају да „искрваре“ другог члана да би се уздигли у редове пре него што им се дају „мисије“. То може укључивати чињење злочина или само пребијање одређеног ривала.
Сви млади хулигани на северној трибини били су млади националисти, рекао је Б, укључујући и Вучића. Међу повицима је било „Србија, а не Југославија“. После утакмице 1988. године, рекао је Б, он и његова група су чули за сукоб између Срба и Албанаца. Они су после утакмице отишли „у лов” на Албанце у Београду, надајући се да ће разбити неке продавнице и научити Албанце лекцију. Завршили су у уличној тучи. У томе је био и председник Вучић“, рекао је Б. „И морам да вам кажем да ми се сада не свиђа, али био је храбар, храбар у борби. (Вучићеви портпароли нису одговарали на поновљене захтеве за коментар.)
Вучић је рекао да је био на трибинама током легендарне фудбалске туче 1990. која се понекад описује као прави почетак балканских ратова. Догодило се то на утакмици Црвене звезде и загребачког Динама, а убрзо је прерасло у метеж који је захватио цели стадион. Навијачи са обе стране су очигледно били спремни за битку: камење је било нагомилано на стадиону, спремно за бацање. Деценијама касније, српски медији објавили су мутне фотографије утакмице на којој се у маси види мршав младић, идентификован као Вучић.
До 1990. године насиље је измакло контроли. Било је на хиљаде младих вандала који су тражили невоље, а, рекао је Б, неко је морао „да смири ту групу, јер их се Слободан Милошевић плашио“.
Дакле, Милошевић, који је у то време био председник Југославије, одабрао је вођу хулиганима. Ово је био први пут да је политички лидер ушао у такав однос и то је био преседан који ће Вучић касније следити. Милошевићев човек се звао Аркан. Имао је дечачко лице са крхким осмехом који је прикривао склоност ка насилном бесу.
Нешто на њему изазивало је поштовање. Аркан је био славна личност српског подземља, који је стекао име низом смелих пљачки банака и бекстава из затвора широм Европе 1970-их и 80-их. Постао је један од најбруталнијих ратних злочинаца наредне деценије. Фотографије његове паравојне групе, Тигрови, помогле су да се западно мишљење одлучно окрене против Србије. На једној од њих види се како српски милиционар удара ногом у главу умируће Босанке.
Ако је фудбалски стадион обликовао Вучићев карактер, он је у рату учио политику. Тек што је завршио правни факултет 1991. године, школовао се код крајње десничарског српског политичара по имену Војислав Шешељ. Те исте године су Словенија и Хрватска прогласиле своју независност, што је изазвало повремене и бруталне сукобе који су разбили Југославију у државу. Шешељ, заговорник етничког чишћења, био је корисна фолија за Милошевића, који је могао да га укаже као доказ да су неки Срби чак екстремнији од њега. Шешељева Радикална странка регрутовала је милицију која је постала озлоглашена по дивљању у Србији, Босни и источној Хрватској, где су пљачкали, мучили, убијали и протеривали несрпске цивиле. Шешељ је једном рекао да ће његови људи користити зарђале кашике да ваде очи својим непријатељима, иако је касније тврдио да је то био црни хумор. Суд Уједињених нација за ратне злочине у Хагу га је на крају оптужио и осудио за злочине против човјчности.
Вучић је био ентузијастичан поборник Шешељеве странке, а убрзо је постао и најмлађи посланик у Скупштини Србије. 1995. године, неколико дана после (наводног, прим. Хронограф) масакра око 8.000 босанских Муслимана око Сребренице, Вучић је одржао говор у којем је изјавио: „Ако нас бомбардујете, ако убијете једног Србина, ми ћемо убити стотину муслимана“. У деценијама од тада, Вучић се никада није у потпуности извинио за злочине почињене у име Србије или за своју реторику. Он је неке осуђене ратне злочинце третирао као хероје по изласку из затвора у иностранству.
1998. године Вучић је постао министар информисања под Милошевићем, што је била његова прва позиција стварне моћи. Он је предсједавао значајним гушењем штампе, наметајући огромне новчане казне организацијама које су критиковале владу. Био је то почетак преокупације медијима који ће помоћи да се дефинише Вучићева политичка каријера.
Али ако су Милошевић и његов заменик успели да укроте штампу, они су губили контролу над стадионом. Многи фудбалски хулигани су се борили у ратовима, а када су се вратили кући, „осећали су да могу бити арбитри националног идентитета“, рекао ми је Иван Ђорђевић, антрополог са Етнографског института у Београду, који је написао своју дисертацију о фудбалу и национализму на Балкану.
Б, мој хулигански контакт, каже то исто, само мало другачије – на стадиону је „дошла нова генерација, а њих је баш било брига за Арканово богатство или његову гламурозну супругу музичку звезду Цецу”, рекао је он. Одлучили су да им је доста и Милошевића, који је Србију довео до економске пропасти и статуса провинције у Европи. На стадионима су навијачи скандирали „Убиј се, Слободане!“ Хулигани су се повезали са политичком опозицијом и почели да служе као неформално обезбеђење током протеста.
Велики тренутак наступио је 5. октобра 2000. године, када су једнонедељни улични протести кулминирали упадом у Скупштину Србије, а предњачили су хулигани. Милошевић је поднео оставку следеће ноћи, а Срби су накратко били одушевљени. У знак признања улоге коју су одиграли у његовом свргавању, неким хулиганима је победничка коалиција Демократске опозиције очистила кривичне досијее. „Ништа у полицији, ништа на судовима“, рекао је Б. „Слободни смо. Ми смо као анђели. Чист лист.” Еуфорија је убрзо избледела. Економија Србије је била олупина, а Европска унија није намеравала да спасе земљу на коју се гледа као на јазбину непокајаних ратних злочинаца.
За Вучића је пад Милошевића значио тренутак дубоке неизвесности око сопствене политичке будућности. Годинама касније, дао је чудан интервју који наговештава његово осећање беса и осуећене амбиције. „Седео сам код куће и видео то као трагедију за српски народ“, рекао је он. “Онда сам изашао напоље, неки наркомани су ме напали, па сам морао да их победим.” Обојицу их је претукао и нокаутирао, рекао је. Али некако су ови мистериозни нападачи устали и поново навалили на њега, а он их је претукао по други пут. „Вратио сам се кући“, рекао је Вучић, „и знао сам, наравно, да је Србија у годинама колапса и разарања.
Вековима је национални идентитет Србије обликован осећањем губитка и повређеног поноса.
Србија је дошла под отоманску власт недуго после легендарне битке 1389. године, датума који видите спрејом осликаног на зидовима широм земље. Није у потпуности повратила своју независност скоро 500 година.
Та осећања су се поново пробудила током 1990-их, када су многи Срби веровали да су неправедно приказани као зликовци сложеног грађанског рата. Они су такође дубоко негодовали због НАТО бомбардовања коју је предводила Америка 1999. године која је протерала српску војску са Косова пошто је оптужена за етничко чишћење и убиство. То протеривање је омогућило да Косово, које се некада сматрало српским срцем, постане независно, што је још један ударац за Србе.
Вучић и његова Радикална странка постали су носиоци нагомилане несреће у својој земљи. Вучић је 2007. предводио групу демонстраната у знак подршке Ратку Младићу, војном команданту који су понекад називали и Касапином Балкана. Годину дана касније, када је ратни лидер босанских Срба Радован Караџић ухапшен, Вучић је поново био на улицама.
Али ветар се мењао. Истраживања јавног мњења су 2008. показала да већина чланова Вучићеве странке жели улазак Србије у Европску унију. Вучић је помогао оснивање новог блока, Српске напредне странке. Критичари су је исмејавали као исту стару забаву са другачијим изгледом. Ипак, четири године после оснивања, Вучићева коалиција је освојила већи број места у парламенту. Његова странка је спретно играла усред српске политике, обећавајући просперитет, чистију владу и ЕУ чланство чак и када је удовољавало гневу деснице због Косова и другим уоченим неправдама. Вучић је био сувише млад да би постао премијер, али је стекао контролу над странком. Такође је добио надлежност над свим деловима служби безбедности. Заменио је главне шефове одељења лојалистима.
Вучић је убрзо почео да се стилизује као борац против корупције. Наредио је низ бруталних хапшења, а медији су га прозвали „српским Елиотом Несом“. Иако су неки били легитимне мете, више од 100 ухапшених били су званичници Демократске странке која је управо свргнута на изборима. Критичари су осудили овај потез као политички обрачун. Али кампања против корупције била је популарна у јавности, а посебно у чланству Напредне странке, која је била усмерена на старије и мање образоване Србе. Рејтинг странке је скочио. Људи су хтели некога да окриве, а Вучић им је то дао.
Сигурна влада за Шарића
Међу криминалцима којима се Вучић поносно хвалио да их је стрпао иза решетака био је и Дарко Шарић, најмоћнији нарко бос на Балкану. Шарић, „краљ кокаина“, водио је глобалну мрежу кријумчарења и оптужен је у одсуству после вишегодишње истраге која је укључивала америчку Управу за борбу против дрога. Вучић, који је управо победио на парламентарним изборима 2014. и који је требало да постане нови премијер земље, назвао је хапшење тријумфом за спровођење закона у Србији. Шарић, који се добровољно вратио у Србију и предао полицији, имао је другачију перспективу. Главни судија у предмету ми је рекао да је Шарића на суду питао зашто је одлучио да се преда. Шарић је, подсетио је судија, одговорио да се осећа сигурније у Србији под новом владом коју води Вучић.
Као и Вучића, Беливука је обликовао рат у Босни, иако је био превише млад да би играо било какву улогу у њему. Једног јутра у касну зиму 1995. године, када је рат био на врхунцу, експлозија је одјекнула у породичној кући Беливук у Београду, убивши троје. Форензички инспектор на лицу места тога дана био је човек по имену Часлав Ристић, већ ветеран на свом послу. Када сам га срео у Београду, био је пензионер од 63 године, руменог лица, проређене седе косе и грубог понашања. Донео је пожутеле исечке из новина о експлозији, заједно са својим полароидним фотографијама са места злочина.
Беливуков отац, причао ми је Ристић, био је ветеран који је носио оружје кући из рата; држао је две гранате у кухињској фиоци. Био је депресиван, и после свађе са супругом, отишао је и активирао обе гранате, очигледно намеравајући само да се убије. Супруга и свекрва су му биле колатерална штета. После тога, деветогодишњи Беливук је „морао да прође кроз ходник, поред лешева, до комшијске куће“, рекао је Ристић. (Једине видљиве повреде које је имао су посекотине.) Ристић ми је рекао да је то необичан случај, али само зато што се отац убио са две гранате. „Обично су користили само једну“, рекао је.
Беливук је одрастао и постао избацивач по београдским ноћним клубовима, стекавши листу пуну ситних злочина. Почетком 2000-их, Србија се борила са токсичним наслеђем Милошевића, који је оснажио криминалну класу као средство за избегавање ратних санкција које су изречене српској привреди. На врху, мафијаши су у дослуху са шефовима обавештајних служби земље да би заштитили свој новчани ток. Били су толико моћни да су 2003. убили реформског премијера земље Зорана Ђинђића, који је претио обрачуном. На дну су били насилници попут Беливука, пешаци у растућој трговини кокаином.
Беливук би можда остао мали насилник да се његов живот није пресекао са успоном Александра Вучића. Отприлике 2012, док је Вучић преузимао контролу над безбедносним агенцијама у земљи, нова група хулигана појавила се на београдском стадиону Партизана, а Беливук је замољен да се придружи. Већина фудбалских лојалности у Србији је доживотна, али вође нове групе углавном су чинили људи који раније нису били повезани са Партизаном. Назив групе, Јањичари, био је лукаво признање ове чињенице: јањичари су били елитна отоманска војна сила састављена углавном од дечака одведених из њихових хришћанских породица и обликованих у немилосрдне убице за османску државу. Тамо где су ранији хулигани имали неформалну и случајну подршку полиције, углавном за продају дроге, везе ове нове групе са државом биле су директне и политичке. Име њеног првог вође касније ће се појавити у руком писаним белешкама службеника за спровођење закона уз ознаку „државни пројекат“, у доказима које су открили српски истраживачки новинари.
Беливук и његов нови шеф — колега хулиган по имену Александар Станковић, познат као Неми — убрзо су почели блиско да сарађују са својим покровитељима у министарству унутрашњих послова. Веза је разоткривена у серији фотографија и разменама порука који су се појавили у тужби годинама касније. У једној од размена, Беливук је нагласио своју верност, а званичник министарства унутрашњих послова му је узвратио поруку: „Она зна. Газда зна. Велики шеф зна.” У порукама нема детаља о коме је реч, али министру је непосредно претпостављена била жена. Вучић је тада био премијер и шеф безбедности.
Беливук ће касније на суду тврдити да су Јањичари помогли да се изведе дрско рушење у центру Београда које је отворило место за пројекат на обали који је један од Вучићевих савезника посредовао са лидером Уједињених Арапских Емирата. Тај случај, у којем су десетине маскираних људи булдожерима уништили улицу пуну зграда које су биле на путу реализацији пројекта, остаје нерешен.
Занимљиво је да су Јањичари такође помогли да се осигура безбедност параде поноса за Вучића. То је било мало неуобичајено за хулигане, блиставо хомофобичну гомилу која је ову прилику претворила у крвави метеж у прошлим годинама. Али Вучић је очигледно осећао да насиље постаје препрека за пријаву Србије за чланство у ЕУ. Према речима Б, који није био присутан, Вучић је организовао састанак иза затворених врата са групом вођа хулигана, подигавши дебео пакет предмета и обећавши им да ће све претходне кривичне пријаве против њих бити обустављене ако задрже мир током догађаја параде поноса. Параде су посје тога текле глатко.
Нисам могао да потврдим да је Вучић икада одржао такав састанак. (Вучић ретко даје интервјуе страним медијима, а његови портпароли нису одговорили на моје захтеве за интервју.) Али Станковићу, Беливуковом шефу, чини се да су његови случајеви суспендовани. Када је постао вођа банде, већ је био осуђен на пет година затвора због трговине дрогом и илегалног поседовања оружја. У наредним годинама, казна је одлагана десетак пута на основу лажних медицинских тврдњи, и лекарских формулара за које се касније испоставило да су фалсификовани, према документима које је пронашао београдски недељник Време.
Убрзо потом, Вучић је у интервјуу упитан да ли планира да предузме нешто у вези са порастом хулиганског насиља. Он је одговорио да нема овлашћења да то учини, јер не постоји „општи друштвени консензус“ о том питању. Био је то суштински Вучић: делом звиждук, делом провокација и убрзо заборављен усред сталног вртлога правих и измишљених криза у Србији.
Како је консолидовао власт, Вучић је постепено преобликовао Србију у аутократију. Непрофитна организација Фридом Хаус је 2019. године снизила оцену Србије у својој годишњој процени демократија са слободних на делимично слободне, наводећи као разлог политизацију правосуђа и других институција и изборе препуне малтретирања и мита. Ипак, захтев Србије за улазак у ЕУ безбрижно се котрљао, као да бирократе у Бриселу нису приметиле да Вучић иде у погрешном правцу.
Једна важна полуга моћи за Вучића су медији. Он је искористио државну телекомуникациону компанију да купи локалне ТВ станице, а његови савезници воде тријаду медијских организација које бесрамно прате линију Напредне странке и дају довољно времена и самом Вучићу. То укључује ТВ мрежу под називом Пинк која је специјализована за блиставе ток емисије и ријалити ТВ. Али најбесрамнији је Информер, скандалозни дневни лист.
Почетком 2017. Вучић је најавио да ће се кандидовати за председника. Кампања која је уследила била је пуна оптужби за застрашивање бирача, а неки јавни службеници су рекли да су били под притиском да подрже владајућу странку, наводи се у извештају Организације за европску безбедност и сарадњу. У медијском извештавању доминирали су органи странке, који су блатили Вучићеве ривале. Добио је 120 пута већу покривеност од два водећа опозициона кандидата заједно, према Бироди, независној истраживачкој групи.
Вучић је добио председничку функцију са значајном разликом. Пошто је његова партија доминирала парламентом, он је сада контролисао сваку грану власти и могао је да изабере свог наседника за премијера, што је донело поређења са Путином, који је 2008. поставио Дмитрија Медведева у председничку фотељу како би обезбедио фатаморгану демократског поретка у Русији. Током Вучићеве инаугурације, хулигани, међу којима и припадник јањичара, помогли су да се демонстранти разбију и уклоне. Вучићев стил управљања постајао је све отвореније ауторитаран, са улизичним јавним испољавањем лојалности од стране његових савезника.
Истовремено, Вучић је постао отворенији у удварању ауторитарним лидерима Русије, Мађарске и Кине. Упркос свим овим знацима клизања, европски лидери су наставили да га срдачно поздрављају, улажући инвестиције и не дајући никакве назнаке да ће апликације Србије за ЕУ била у било каквој опасности. (ЕУ је 2020. донирала Србији око 300 милиона евра и чинила је 62 одсто српске трговине.) Разлог није био тајна: статус Косова је још увек нерешен. Европљани су полагали наде у Вучића да ће надгледати споразум. „Он је веома моћан, неко ко може да испуни ствари ако жели“, рекао ми је један немачки дипломата. „Он би могао бити тај који ће остварити значајан напредак на Косову.
Вучић је слао умирујуће сигнале Европљанима, али је имао и друге поруке за своју конзервативну базу и за српске националисте које подржава у Босни, на Косову и у Црној Гори. (Овај пркосан језик дели са Путином, који је више пута потврдио своје противљење независности Косова.) Ове поруке често преноси Александар Вулин, министар унутрашњих послова, који се редовно жали да су етнички Срби у другим балканским земљама малтретирани. Вулин и други националисти одбацују наговештаје да је њихов прави циљ Велика Србија — исти сан који је помогао да се Балкан уведе у рат 1991. године.
Банде имају своју улогу у овим политичким шарадама. Северно Косово, са претежно српским становништвом, номинално је под контролом националне владе у Приштини. У стварности, доминирају организоване криминалне групе које се нашироко виде као савезници Вучићеве странке и које је Министарство финансија САД оптужило за завјру са српским безбедносним званичницима у шверцу. То Вучићу даје важну полугу да подигне или смањи регионалне тензије. Али као државно оруђе, мафијаши могу бити непоуздани.
Први знак праве невоље у односима Вучићеве администрације са хулиганима појавио се у ноћи 13. октобра 2016. Беливук је управо изашао из београдске теретане заједно са својим шефом Станковићем, када је тим атентатора пројурио у црном аудију и отворио ватру из калашњикова. Док се Беливук савијао иза аутомобила, наоружани нападачи су одјурили, остављајући Станковића мртвог. Убрзо је на место злочина дошло много полиције, наводи се у детаљно документованој причи објављеној прошле јесени у Времену. Један од полицајаца је у телефонском позиву са шефом викнуо: „Ко је Беливук?“ и када је уместо шефа одговорио Беливук, официр је рекао, очигледно мислећи на свог претпостављеног: „Рекла вам је да се вратите у скровиште”. Банда је имала новог вођу.
Убиство је можда било повезано са Станковићевом улогом као „државног пројекта“. Према писању Времена, Станковић, који се возио у блиндираном аудију са полицијским радијом, добијао је пошиљке кокаина по нижим ценама од осталих гангстера, а они су били љути. Али шира лекција убиства Станковића била је да се банда Беливук уплела у све насилнији рат међу нарко-клановима у региону. Трговина кокаином била је профитабилнија него икад, а латиноамерички картели су окренули поглед ка растућем европском тржишту. Иако велики део европског кокаина стиже преко контејнерских лука у северној Европи, балканска рута је постајала све важнија, а велики до је био фокусиран на Црну Гору, јужног суседа Србије.
Црна Гора је мала — има нешто више од 600.000 становника — али има одређене карактеристике које је чине погодном за трговину, укључујући дугу обалу Јадрана. Као и Сицилија, она је сиромашна и у њој доминирају кланови са репутацијом безакоња. И има историју кријумчарења, праксе коју је подстицала влада током грађанских ратова 1990-их.
Рат банди почео је после пада Дарка Шарића, нарко-боса чије је хапшење Вучић најавио. Шарић је изградио базу за наркотике у Котору, прелепом средњовековном лучком граду на црногорском приморју који је под заштитом УНЕСКО-а. Група которских трговаца наследила је његов плашт, а затим се поделила у ривалске кланове због пошиљке од 200 килограма кокаина. Рат се брзо претворио у смртоносан, а у Србији и Црној Гори су се почели често дешавати атентати. Зараћени кланови, Кавачки и Шкаљарски, изградили су везе са полицијским и обавештајним агенцијама широм Балкана, које су биле увучене у насиље.
Станковићево убиство је у Београду виђено као знак да рат кланова измиче контроли. Ујутро после Станковићеве смрти, тадашњи министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић одржао је конференцију за новинаре на којој је саопштио да је доста: време је за обрачун са мафијом. Како се то десило, ствари су постале много горе.
Једно од првих Беливукових акција као шефа било је да промени име своје банде у Принципи. У интервјуу једном београдском недељнику — једином за који се зна да је дао — рекао је да је то зато што је деловао „из принципа“. Није рекао који су то принципи. Име је носило још једну прећутну асоцијацију: Гаврило Принцип, националиста босанских Срба који је започео Први светски рат убивши надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године и који се још увек сматра херојем међу Србима због свог храброг става против Аустроугарске империје.
Беливук је доспео до већих наслова неколико месеци касније, када су он и његов потпоручник Марко Миљковић, познатији као Касапин, оптужени да су убили човека у центру Београда. Жртва је био стручњак за борилачке вештине који је радио као обезбеђење у београдском ноћном клубу на једном од сплавова на обали реке. Председник Вучић је на својој омиљеној телевизији Пинк објаснио да је овај човек био на мети „јер је спречио неке од Беливукових и Миљковићевих људи да преузму сплавове. Кад дођете у бункер на стадиону, добијете грам дроге за 50 евра, па се то шири по Србији, продају га на сплаву за 70. Та цена само расте. И зато је овај човек убијен.” Чувши то, Беливук је лако могао да замисли да је његова државна подршка пресахла. Уместо тога, поново се потврдио познати образац. ДНК докази који имплицирају на Беливука мистериозно су нестали, а он и његов заменик су обојица ослобођени (иако су одслужили затворску казну пре пресуде).
Још један знак Беливукове недодирљивости било је појављивање госта на трибинама: Данила Вучића, најстаријег сина председника. Фотографије Данила са рукама око чланова банде Беливук појавиле су се у београдским независним медијима, што је навело председника да оптужи новинаре да су неправедно циљали његову породицу. Вучић је више пута рекао да је његов син, који ради у винотеци, приватник без службене функције. Али изгледа да Данило игра двосмислену политичку улогу. Он је пре две године јавно дочекао српског ратног злочинца пошто је одлежао казну у Хрватској и, према писању српских медија, уручио му 30.000 долара у готовини, заједно са кључевима од београдског стана и аутомобила. Порекло ове великодушности није објашњено. (Вучићеви портпароли нису одговорили на захтеве за коментар.) Данило је такође фотографисан како стоји са лидером Народне патроле, екстремно десничарске националистичке групе која организује антиимигрантске протесте и од недавно прити да ће прећи границу у одбрану етничких Срба који живе на Косову.
Беливук и његова банда су до 2019. године на стадиону Партизана основали бункер где су мучили жртве и складиштили дрогу и оружје. Имали су на уму веће ствари од фудбала: Рат између две црногорске кокаинске фракције је пореметио организовани криминал широм региона. „Најзначајније организоване криминалне групе одлучиле су да се придруже једној од ове две ривалске криминалне групе“, закључак је српског обавештајног документа, цитирано у истрази Међународног конзорцијума о организованом криминалу и корупцији, у мају 2020.
Рат кланова нису водили само криминалци. Поједине српске и црногорске полицијске и обавештајне службе стале су на страну Кавачког клана, према информацијама из извештаја (Полиција у обе земље негира било какву повезаност са бандама). Атентати су почели на улицама Београда и Подгорице, али су се убрзо проширили на Шпанију, Аустрију, Немачку, Холандију и Грчку. Неколико балканских репортера који су пратили рат кланова рекли су ми да је тренутни број лешева више од 70.
Банда Беливука постајала је све видљивија ван граница Србије. Шпанска обалска стража је 2019. године запленила 800 килограма кокаина на броду који је долазио из Јужне Америке. Дрога је вредила 50 милиона евра. Иако нема доказа да су тројица српских морнара на броду директно повезани са бандом Беливук, многи пакети кокаина носили су лик Гаврила Принципа, потпис те банде.
Нема сумње да су Беливук и његова банда у затвору јер је Еуропол разбио код на Скај-ЕЦЦ-у, разоткривши инкриминишуће поруке и фотографије групе. Остаје нејасно шта су српске власти знале и шта су намеравале да ураде поводом тога. Званичници Еуропола са којима сам се срео у Хагу били су опрезни у погледу тога како и када су комуницирали са Србијом у вези са подацима Скаја. Званично, пресретнути разговори су предати после хапшења Беливука и ти пресретнути разговори су били основа оптужнице. Али изгледа да је Еуропол (или један од његових партнера) дојавио Србима неколико месеци раније. То је рекао и бивши министар унутрашњих послова Србије Небојша Стефановић, који је навео да је хапшење омогућено због Скаја. А у октобру 2020. Вучић је, током неугледне изјаве о насиљу банди, рекао да је недељама слушао о језивим злочинима, а затим је загонетно додао: „И не дозволите да нам цео град прича о томе како је неко некоме одсекао главу преко Скајпа. ”
Тај коментар је привукао пажњу Стевана Дојчиновића, једног од најистакнутијих српских истраживачких новинара. Дојчиновић је оснивач Мреже за извештавање о криминалу и корупцији и од 2016. пише о банди Беливук и њеним везама са државом. Био је мета многих претњи и напада у Вучићевим медијима, који су га етикетирали као између осталог, терористу, шпијуна, мафијаша, наркомана, издајника и садо-мазохисту. Дојчиновић је мали човек осетљивог, лисичјег лица и прстена на носу. Он и његово особље раде у београдској канцеларији која је толико мала и пуна докумената да је улазак у њу као улазак у претрпани орман. Дојчиновић ми је рекао да верује да је Вучићев коментар о одсецању глава (очигледно је побркао Скај са Скајпом) можда последње упозорење банди. „Банда Беливука је била корисна држави, али је измакла контроли, постајала сувише насилна“, рекао је Дојчиновић. „Такође су били посматрани споља, Европљани су обавестили српску полицију о пресретањама Скаја.
Ако је Дојчиновић у праву, српске власти још у октобру 2020. године нису одлучиле шта да ураде са Беливуком и његовом бандом. Дефинитивно су били забринути, јер судски документи показују да је српска полиција почела да прати банду почетком августа, шест месеци прије хапшења. Али изгледа да нису били довољно забринути да спрече банду да мучи и убија људе.
Захваљујући Скај-ЕЦЦ порукама које је открио Еуропол, сада имамо застрашујуће прецизан запис о томе шта се догодило неким од мушкараца који су почели да нестају у Београду 2019. Банда Беливук развила је рутину убистава и усавршила је, са десетинама пратилаца који играју различите улоге. Понекад су искушавали жртву пословима са дрогом или оружјем; у једном случају су преварили ривала да поверује да је сарадник заробио Беливука и да би сада могао да га убије. Скај текстуалне поруке често пружају траг злочина из минута у минут.
Један од мушкараца на које су циљали био је 33-годишњи ривалски вођа хулигана по имену Горан Величковић. Био је истакнута, омиљена личност на стадиону Партизана. Био је ожењен својом девојком из детињства и имао је двоје мале деце и посао код свог рођака који је поправљао прозоре. На фотографијама има румене образе, веселе смеђе очи и масивне груди, а на његовој десној подлактици је видљива тетоважа која каже „The Young Boys“, назив његове групе навијача.
Величковић је знао све о стадиону и његовим ривалствима. Оно што га је мучило, рекла ми је његова удовица Јелена, била је улога полиције. „Оно што нас је јако забринуло је то што је полиција била ту да пружи помоћ супарничким групама“, рекла је Јелена. „Ако сте део такве групе, то вам даје незамисливу моћ. А ако сте против те групе, не можете се заштитити.”
Почетком августа 2020. Горан је изашао да се састане са пријатељем и више се није вратио. Проћи ће месеци пре него што Јелена са сигурношћу сазна шта се догодило. Тек када је видела Скaj доказе из оптужнице, схватила је: Горана је из Београда намамио човек коме је веровао, на земљани пут поред напуштеног житног поља. Група Беливука га је ухватила у заседу, везала и одвезла у своју кланицу, док је Јелена хранила бебе и спремала вечеру за свог мужа.
Банда је припремила комору за мучење у скривеној просторији у коју се улазило преко гараже. Ту су биле лисице и каишеви, заједно са сечивима, врућим пеглама и радном одећом за једнократну употребу. Машина за мlевење меса стајала је на једном крају. Пре сваког убиства, чланови банде су постављали свеже пластичне фолије на под и зидове.
Према оптужници, Горана су увели у собу и испитивали, приморавајући га да откључа телефон и прегледа своје контакте. Клештима су му чупали нокте, тукли га и докрајчили тако што су му сјкиром одрубили главу. Горану су ножем урезали увреду на леђа, снимили неколико фотографија и послали их контактима на његов телефон. Једна фотографија је ишла са текстом: „Видиш душо? Мексико усред Београда.”
Вође банде, откривају пресретнути случајеви Скaj, често су уживали у мучењу. Приликом још једног убиства неколико недеља касније, Беливук и његова десна рука су се јавили на своје Скaj телефоне из Црне Горе (где су вршили још три убиства) како би охрабрили своје следбенике у Београду да дају „102 одсто себе“ мучењу најновије жртве. Транскрипти са Скаја показују да су тражили да се телефон стави близу жртве како би могли да га опсују и да му кажу да планирају да убију његовог оца и брата и „све што сте икада познавали и волели“. Касније је Беливук поново послао поруку, тражећи од једног од својих подређених да опширно опише тортуру и „не прескаче те сочне детаље за мене“.
Пошто је свака жртва била мртва, мушкарци су следили исти ритуал. Секирама и ножевима су тело секли на комаде, па их провлачили кроз машину за млевење меса, скупљајући остатке у вреће које су бацали у Дунав. Запалили су торбе, заједно са свом одећом и стварима жртве. Уништили су и окрвављену пластичну фолију и очистили машину за млевење меса киселином и избељивачем. Али то није био крај. У скоро сваком случају, кажу тужиоци, слали су поруке члановима породице жртве, често се претварајући се да су они, и налазили начине да извуку новац, дрогу и аутомобиле.
Јелена Величковић ми је рекла да јој је све до дана када је сазнала шта се десило њеном мужу — видевши фотографије његовог унакаженог тела у једној српској ТВ емисији — било тешко да поверује да је Беливук одговоран.
„Био је скоро пријатељ“, рекла је. „Срела сам га много пута на стадиону. Мој муж такође.” Годинама раније, када је своје прво дете водила на стадион на утакмицу, Беливук јој је честитао. И, по српском обичају, чак јој је дао новац за бебу, поклон од 50 евра. „Био је фин у то време“, рекла је. „Никад нисам могла да замислим да би човек који нам је дао поклоне за наше дете, да би тај момак могао да убије мог мужа.
Јелена је мала жена великих, тамних очију, округлих црта лица и резигниране меланхолије. Тетоваже јој прекривају руке, укључујући и недавну на којој на српском пише: „Бол који осећам данас биће моја моћ сутра.”
Јеленин адвокат, који је седао са нама, рекао ми је да верује да Беливук и његови људи нису рођена чудовишта. Влада је била потребна да се то догоди. „Беливук је био жртва нереалних очекивања“, рекла је она. „Имао је илузије величине. Он и његови пријатељи и сами су постали жртве. Неко их је хранио заблудама.”
У две године од када је ухапшена група Беливук, Вучић је више пута рекао да је случај означио одлучујући раскид са прошлошћу. „Очистићемо државне институције од свих њихових сарадника“, изјавио је он на првој конференцији за новинаре после хапшења. Касније је групи новинара рекао: „Ово је важно за нас, али и за обичне грађане. Власници ресторана и барова неће морати да брину да ће неко доћи и желети да их рекетира, а онда се плаше да то пријаве полицији јер не знају да ли је неко у полицији добро повезан са овим убицама.” Била је то порука срачуната да се допадне Србима који су узнемирени оним што су чули о случају Беливук. Можда је био усмерен и на Европску унију, која Србију неће примити у клуб док се озбиљније не позабави владавином права.
Било је више разлога за сумњу у председниково обећање. Сличне ствари је говорио и у прошлости, а Беливук је у Србији виђен као последњи у дугој серији корисних силеџија, замиенљивих као и Александар Станковић пре њега. Већи разлог је то што се српске власти и даље друже са дилерима дроге и бандама. Један од сензационалнијих недавних примера било је откриће велике фарме марихуане 30 миља изван Београда коју су, према тужиоцима, штитили полицајци и војни службеници. Чини се да је фарма, дизајнирана да производи високо концентрисане облике канабиса, највећа у Европи.
А Вучићев однос са одметницима превазилази Србију. Године 2018, косовски бизнисмен којег Министарство финансија САД оптужује за велику трговину дрогом и оружјем оптужен је за убиство тамошњег политичара. Вучић је стао у одбрану називајући га „човеком који брани српски народ и огњишта северног Косова“. Парадоксално, Вучићев утицај на северу Косова је део разлога зашто га Европска унија види као вредног партнера. Ту моћ је демонстрирао крајем прошле године током граничне кризе која је накратко претила да прерасте у отворени сукоб.
Конфронтација се захуктала, можда не случајно, током самита Европске уније у децембру на којем је Вучић поново потврдио своје одбијање да учествује у санкцијама ЕУ Русији. Етнички Срби на северу Косова забарикадирали су путеве, блокирајући кретање косовских власти. Демонстранти су се окупили на српској страни границе, укључујући припаднике Народне патроле, српске националистичке организације која има везе са руском паравојном групом Вагнер. Београд је послао своје трупе на границу, претећи да ће упасти и бранити Србе на Косову. Вучић је тада одржао састанак са групом косовских Срба и криза је престала. Непотребно је рећи да су гранични сукоби привукли пажњу Европске уније. Средином марта, лидери Србије и Косова провизорно су се сложили са планом за нормализацију односа који спонзорише ЕУ, али је Вучић одбио да се писмено обавеже на било шта.
Пре скоро деценију, амерички научник и аналитичар по имену Данијел Сервер помогао је да се организује Вучићево прво јавно појављивање у Вашингтону. Он је радио на Балкану 1990-их и знао је све о Вучићевим националистичким коренима. Али био је разочаран резултатима других српских политичких лидера. Рекао ми је да Вучић није обећавао ништа о Косову, али је рекао да ће се приближити Европској унији. Сервер је Вучића сматрао интелигентним и озбиљним. Постојала је нада, рекао ми је, да би Вучић могао да буде фигура „Никсона у Кини“, способна да доведе конзервативну базу своје странке до потпунијег помирења са суседима Србије.
Сервер ми је рекао да се његов однос према Вучићу из корена променио. „Вучић је сада смртно озбиљан по питању ’српског света‘“, рекао је он. Те речи, на које се често позивају српски националисти, преносе идеју да Србија има право да доминира земљама на којима живе етнички Срби, укључујући и неколико суседних земаља. „Имао је прилику да се пресели у проЕУ смер, а он је одлучио да то не чини.” Сервер је спекулисао да када би Вучић закључио реформе потребне за улазак у ЕУ, то би ослабило његову власт или би га можда чак довело у затвор. То се догодило и бившем премијеру Хрватске Иви Санадеру, који је водио већину припрема своје земље за приступање, да би био ухапшен и затворен под оптужбом за корупцију (и данас је у затвору). Санадерова судбина постала је опомена за балканске будуће реформаторе.
Сједињене Државе и ЕУ су наставили да опслужују Вучића, фокусирајући своју политику на економски раст и углавном игноришући његов неолиберализам. Трампова администрација је деловала посебно наклоњено Вучићу, отворено стала на његову страну у регионалном тарифном спору и изнудила колапс популарне владе на Косову. Трамп је послао абразивног специјалног изасланика у регион, Ричарда Гренела, који је, чинило се, био наклоњен посредству у „споразуму века“ између Србије и Косова како би побољшао Трампове изгледе на председничким изборима 2020. (То се није догодило.)
Сервер и многи други балкански експерти кажу да САД и Европска унија пропуштају прилику да гурну Вучића у демократскијем правцу. „Имамо више утицаја на западном Балкану него било где на земљи“, рекао ми је Курт Басуенер, научник који је опширно писао о Балкану. „А ми своју политику градимо на Вучићу и људима попут њега. Када би Вучић знао да ризикује да изгуби велики део своје западне финансијске и дипломатске подршке, рекао је Басуенер, његова би рачуница могла да се промени о свим врстама ствари, укључујући и његову навику да мази криминалце и хулигане. Идеја да Србија може да „уравнотежи” Запад и Русију је у великој мери фатаморгана, рекао је Басуенер. Русија је можда традиционални савезник Србије, али Путин, који се бори да обнови сопствену разбијену војску, има мало тога да понуди обичним Србима.”
Једног поподнева у Београду, провео сам сат времена у разговору са Борисом Тадићем, који је био председник Србије од 2004. до 2012. године, када је изгубио од Вучићеве странке. Рекао ми је да је организовани криминал постао толико моћан у Србији да је тешко знати ко је главни. Док је био на власти, рекао је, био је зачуђен када је открио да криминалне банде „имају бољу опрему и технологију од наше полиције“. Кокаински картели су постали толико уносни да су могли корумпирати свакога. Тадић је рекао да се успешно борио против мафије. Вучић је, како је рекао, „помогао да се криминалци доведу на власт” верујући да може да их контролише. Била је то опасна коцка.
„Какав је коначни исход ваше моћи ако хулиганима и криминалцима рушите темеље друштва?” пита се Тадић.
Тадић је с нелагодом бацио поглед око нас на двориште хотела и питао “Ко води ову државу?“, после чега је додао да „можда поред нас седе неки Беливукови сапутници”.
Роберт Ворт, Њујорк тајмс
