ШОТА није албанска песма: Та реч има значење само на српском језику А ЕВО И КОЈЕ

ШОТА није албанска реч, ни албанска песма. То је чисто српска песма. Шотка и Шотан су српски брачни пар који очекује принову. Незнање је најгоре стање. Још је горе мешање незналица у знање. Неки свадбарски хармоникаш се сетио, новинар га подржао и – прича је почела.

Маркус Тулиус Цицерон (106 – 43. г. пре Христа) је изрекао: Тешка су времена дошла. Деца више не поштуjу своје родитеље, и, сви би да пишу књиге.

На предлог неких новинара, у Гучи је забрањено извођење песме и игре „шота“. Кажу, то је, док је убијала српску децу, певала Шота Гаљица, љубавница Азема Бејте, качака из Албаније. Кажу: не треба изводити песму уз коју су убијана српска деца. Слажем се. Није спорно да су Шота Гаљица и Азем Бејта чинили зверства, упадајући, из Албаније, у српска села на Космету. Убијали су жене, децу, палили, пљачкали. Али, са песмом и игром „шота“, ствари су другачије.

Да почнемо испочетка. Реч „шота“ не постоји у шиптарском језику, нити ишта значи. Који нормалан народ назива националну игру речју која ништа не значи? Ако је то шиптарска игра, како то да Шиптари немају више ни једну националну игру, кад су могли да створе тако дивну мелодију, под називом „шота“? Ваљда би се родио бар још један њихов композитор да створи неко шиптарско уметничко дело?

Шиптари немају стихове на шиптарском за песму и игру „шота“. Ко прави националне песме на језику другог народа, чији језик није чак ни сродан? Нису, ваљда, Шиптари правили песме на српском језику? Пишу новине: Ћерима – Шота Гаљица певала је: „Шоте, мори шоте, шоте машала, давно желим, шоте мори, да те играм ја“. Историја каже да Ћерима Гаљица и Азем Бејта упадају из Албаније, да нису са Космета, да су рођени у Албанији и да нису знали ниједну српску реч. Једино, ако нису текст песме, на српском, научили преко интернета. Мада, ни у то не верујем, обоје су били неписмени.

Овај догађај се стварно десио, и то на планини Мокрој у Кучима, на граници данашње Црне Горе и Албаније, испод масива Проклетија када су Албански одметници звани Качаци упали на тадашњу територију Краљевине Југославије и, у непосредној близини границе, похватали децу која су на планини чувала стоку, а затим их живе спалили. Ту је била спомен плоча, а у непосредној близини сада је изграђена Црква.

Сада, да ли је то била та „Шота“ или не и да ли се певало или не, не може се поуздано утврдити јер нема поузданих сведока. А да је било сведока, сигурно би покушали да спрече то злогласно дело које су Качаци направили. Угљенисана дечја тела нађена су неколико сати пошто се то десило. Било је то у лето 1922. године на Проклетијама.

Реч „шота“, у жаргону косовскометохијских Срба, значила је трудницу у поодмаклој трудноћи, која хода, гегајући се као шотка.

Моја баба по мајци, рођена Вучитрнка, певала је: „Шоте мори шоте, где ти је шотан, код друге шоте, по цео дан“. Срби су брачни пар, младих људи, који очекују принову, звали Шотка и Шотан. Као што су млади, заљубљени пар звали Пата и Паташон.

Песма и игра „шота“, настала је у околини Призрена, изводила се у седамоосминском такту, као њене „сроднице“ : „Разгранала грана јоргована“, „Цвето, калушо“, „Баш ми је мерак“ итд. Онај свадбарски хармоникаш, који ,,зна“ чија је „шота“, нека покуша да одсвира „шоту“ у ритму седам осмина и да је упореди са осталим косовскометохијским песмама, па ће му, ако је мало музички писмен, бити јасно где је корен песме и игре „шота“.

Волео бих да неко, по овом питању, консултује највећег певача са Космета и најбољег познаваоца косметске песме г. Јордана Николића. Он је пре 40 година био оснивач КУД-а „Шота“ у Приштини, па нека он каже зашто се КУД тако звао? Песма и игра „шота“ има, у свом корену, византијски мелос, који су на двор Стефана Првовенчаног донели византијски леутисти (леут – трзачки инструмент, из кога је настао наш прим и наша тамбурица). Уосталом, чак и да је Шота Гаљица певала „Шоту“, зар је песма крива за нечија зверства? Хитлер је све своје партијске промоције, од 1931. године, радио уз Вагнерову музику. У логорима, док су одводили људе у гасне коморе, фашисти су, са звучника, емитовали Вагнерову музику. Да ли је Вагнерова музика, због тога, доживела презир у свету? Зар је песма крива што је певају они без слуха? Зар и данас не певају они који би требало да ћуте?

Данас, више него икад морамо чувати национално благо. Ко данас сме да покрене причу о крађи „Смрт Смаил-аге Ченгића“, коју је Његошу украо нововинодолски господар, а лопов и преварант Иван Мажуранић (читај књигу „Писма из Италије“ од Љубе Ненадовића).

Поготову је важна борба за очување нашег косовскометохијског блага. Борба за Косово и Метохију није само борба за територије, најмање је то. То је борба за очување културне баштине српског народа. Памћење и култура не поверавају се свадбарским хармоникашима и необразованим новинарима. Достојевски је рекао: „Ја муцам када пишем“. Књижевни отац Карамазових је био у праву, муцам и муцаћу све док не придобијем људе који ће нешто приложити у наш незаборав. Ово је мој прилог.

***

Свака игра има свој опис и карактер. С обзиром на то да игра шота представља љубавну паровну игру, нелогично је да је Арбанас (Шиптар, Арнаут) већ у том периоду (18, 19, 20 век) јавно изјављивао љубав супротном полу. И данас ако одете у неко албанско конзервативно село нећете бити услужени од стране женског члана породице, него ће вас послужити „мушке главе“ тако да је нелогично да су једно другом у том периоду кроз игру изјављивали љубав (Азем Бејта и Ћерима Галица).

У музичком смислу, мелодије су прерађене од игре „Келец“. Имајући у виду да су записи (ако постоје) снимљени од музичара (Шиптара, Цигана, Турака) и мелодија је трансформисана и препевана. Костим је такође дискутабилан јер мушки костим осим (фиса – беле капе) је српски костим (беле чојане панталоне и црни јелек са токама). Јер, по њима, игра је из Дренице, а дреничке мушке панталоне које су носили Арбанаси биле су префарбане тј. црне боје (исту ношњу сам био у прилици да играм у кореографији „Игре из Дренице“. И женска дуга хаљина је део костима српкиња јер су је у Дреници у том периоду носиле Српкиње. Хаљина код Арбанаса је карактеристична за Северозападни део Космета (Ругово,Тропоја, Жур) и носиле су је углавном Албанке римокатоличке вероисповести. У Дреници су Албанске жене носиле димије.

Узгред, прочитајте књигу Татомира Вукановића „Дреница, друга света српска земља“, у којој стоји да је све до краја 18. века у Дреници било преко 50 Цркава, као и Манастир Девич. Моје порекло тј. моји преци су из срца Дренице, тачније из села Врбница (лично обишао то село крајем 90-их).

И сам сам био у периоду од 1986 – 1991, касније у „Венцу“ до 1995. године члан професионалног Ансамбла „Шота“ из Приштине и објашњење нисам нашао, чак сам сносио одређене дисциплинске мере што сам супротно тврдио.

Стратегија Арбанаса од памтивека је била да прво потиру имања, скрнаве гробове, затрпавају бунаре, пресрећу и силују немоћне, да руше верска здања, пале домове. И шта је преостало Србима него да се селе са својих вековних имања? То раде и данас. Тако се и моја фамилија из Дренице преселила у Звечан.

Па из изложеног закључите сами.

Зоран Милојевић, етномузиколог, композитор, књижевник, члан СОКОЈ од 1976. РЕАГОВАЊЕ (Сведок, бр.578, 21. август 2007) / Непознати ФБ аутор

Наслов, опрема, лектура, коректура / Хронограф