Занимљивости

ВЕЧНИ МИР НЕСРЕЋНЕ ДУШЕ: ЕВО ГДЕ ЈЕ САХРАЊЕНА ЛЕНКА ДУНЂЕРСКИ

26. мај 2023. у 00:16

Посветивши јој најлепшу српску љубавну песму “Санта Мариа дела Салуте” Лаза Костић је Ленку учинио вечном. Остарели сомборски поета тако јој је подигао непролазни и величанствен споменик. За онај пролазни, земаљски, побринула се њена породица…

Јелена Ленка Дунђерски била је ћерка Лазара Дунђерског, понос своје богате и угледне породице, а красила ју је изузетна лепота и памет.

Двадесетдевет година старијег и већ прослављеног песника Лазу Костића први пут је срела у Челареву, 1891. године. Њој је била 21, а њему 50. Наредне четири године Лаза и Ленка често су проводили време заједно.

Између њих се родила љубав, али је Костић, сматрајући се недоличним и престарим за Ленку, одлучио да се повуче. Прво је боравио у манастиру Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном Јулчом Паланачки из Сомбора. Два месеца касније, Ленка је изненада умрла 8. новембра 1895. године у Бечу, на свој 25. рођендан, званично од “тифусне грознице”, мада постоје индиције и да се отровала.

Онај пролазнији, земаљски, вечни дом Ленке налази се на гробљу у данашњем Србобрану. Ту је Ленкин отац, Лазар, подигао Капелу Светог Георгија, у спомен на свог оца Гедеона, али је стицајем несрећних околности, ту још за свог живота сахранио и своју мезимицу и најмлађу ћерку Ленку.

Капела Светог Георгија подигнута је 1884. има један торањ, дуга је петнаест, а широка осам метара. Иконостас цркве је 1885. године урадио познати српски сликар Стеван Тодоровић.

Изнад улаза се налази фреска Светог Георгија и спомен плоча са следећим текстом: “1807-1881. Задахнут вером праотаца мојих поткрепљен светим архијерејским благословом Васалиана Петровића владике бачког, подигох овај свети храм ради вечне православне божје над гробом никад незаборављеног оца мога Гедеона Дунђерског, некадашњег скромног земљоделца и витеза Франц Јосифовог ордена, као и знамење моје синовљеве љубави и вечне благонаклоности. У Сентомашу 8. септембра 1884. године, Лазар Дунђерски, син са супругом својом Софијом, рођеном Ђорђевић“.

У крипти ове цркве су сахрањени Гедеон и његови потомци, прво његова прерано умрла Ленка, па син Лазар, снаја Софија, унуци Гедеон и Ђорђе… укупно 13 чланова велике и моћне војвођанске породице Дунђерски.

Више о капели и месту Србобран можете сазнати у снимку:

Једна од најпотреснијих и најдирљивијих љубавних прича за које је Србија чула, она између великог Лазе Костића и лепотице Ленке Дунђерски, све оставља сузних очију и ускомешаних осећања. Силина и трагедија љубави овде се преплићу у пуном јеку, на површину “избацивши” све страхове, наде, унутрашње битке и чежње заљубљеног пара.

Плод ове велике и драматичне романсе са кобним крајем је и најлепша српска љубавна песма “Санта Мариа дела Салуте”, којом је тада већ остарели сомборски поета заправо подигао Ленки непролазни и величанствен споменик.

Јелена Ленка Дунђерски била је ћерка Лазара Дунђерског, имућног Србина у Војводини, великог произвођача и трговца житом и Лазаревог кума и добротвора. Била је мезимица и понос своје богате и угледне породице, а красила ју је изузетна лепота, плаве очи, витак стас и изузетна памет – говорила је неколико језика, свирала клавир, путовала…

Двадесетдевет година старијег и већ прослављеног песника Лазу Костића Ленка је први пут срела у Челареву, 1891. Њој је била 21, а њему 50. О томе судбоносном сусрету Ленка је у свом дневнику записала:

“* Данас сам га видела први пут. Има гибак, поносит ход, принчевско држање. Разбарушене је косе, узвинутих бркова који више одају неки театарски ефекат, очију округлих и испупчених, у којима се огледа велика умност и душевна дубина…

* Господин Лаза је све даме шармирао, а мени је уделио комплименте на пет језика. Чини ми се да је своје очи упирао највише у мом правцу. Касније ми је рекао да не постоји клавирска композиција која би изразила неземљаско плавило мојих очију. Да, баш се тако изразио и још, да ће ово летње поподне унети трајни немир у његово срце…”

— Лета господњег 1891. године

Наредне четири године Лаза и Ленка често су проводили време заједно. Песник је по доласку са Цетиња често одседао у породичном дворцу Дунђерском и Хотелу “Краљица Јелисавета“.

“Дани ми неизмерно брзо теку у друштву са гдином Лазом. Тек у њему видим шта је живот. С њим никада не може бити досадно!”

— На Огњену Марију 1891. године

“ Зар има годину дана како смо се срели? Цело вече сам провела у друштву г. Лазе, забављао ме је, плесао са мном. ”

— О Духовима 1892. године

“Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега? Да ли сам ја волела илузију? Али то не може бити. Ја волим песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан, те стар, те није за мене… Толико сам му пута писала, понављала, не вреди. Али борићу се и изборити за њега. Њему треба помоћи. Морамо да се састанемо.

* Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен неком душевном борбом, разбрушенији и немарнији него иначе. Водили смо озбиље и мучне разговоре.

– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу.

– Али, г. Лазо, зашто се не бих удала за вас?

– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам достојан – понављао је.

– Кад жена воли, на све је спремна и у својој љубави и све ће да окрене за своју срећу. Ви се нечег бојите, г. Лазо?”

— Око Божића 1893. године

Прво је боравио у манастиру Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном Јулчом Паланачки из Сомбора.

“Готово је све. Он се оженио! Да ли је могао да буде свирепији? За кума је позвао мог оца! Савршен злочин, без трага. Али зашто? Шта сам нажао учинила? Зашто се оженио за богатство и само због тога? Чујем, није ни лепа, ни млада, само миражџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали? Отишла је моја срећа. Нашто сада и живот?”

— О Малој Госпојини 1895. године

Два месеца касније, док је Лаза био на меденом месецу са својом новопеченом супругом, Ленка је изненада умрла 8. новембра 1895. године у Бечу, на свој 25. рођендан.

“Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу себе и њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће он. Разумеће све…”

— 7. новембар по старом календару 1895. године (последњи запис у Ленкином дневнику)

Упркос званичној верзији њене породице која казује да је Ленка умрла од “тифусне грознице” њен дневник (чија аутентичност никада није потврђена) даје наговештаје да се девојка отровала збор неостварене љубави. Можда би најтачније било рећи да је од туге “свиснула” како то и сам Костић говори у својој поеми.

Вест о смрти несуђене драге Лаза Костић је примио у Венецији. После тога отишао је у цркву Госпе од Спаса – Санта Мариа дела Салуте, да се моли и тражи опроштај. Вероватно су се још тада, у његовој измученој души јавили први стихови песме коју ће уобличити пуних 14 година после Ленкине смрти и непуну годину пре него што ће јој се и сам придружити.

И тако је настала “Санта Мариа дела Салуте” – најлепша љубавна песма написана на српском језику, крик и очајнички вапај за изгубљеном љубављу Лазе Костића и Ленке Дунђерски.

“…Дође ми у сну. Не кад је зове

силних ми жеља наврели рој,

она ми дође кад њојзи гове,

тајне су силе слушкиње њој.

Навек су са њом појаве нове,

земних милина небески крој.

Тако ми до ње простире путе,

Санта Мариа дела Салуте.

У нас је све ко у мужа и жене,

само што није брига и рад,

све су милине, ал нежежене,

страст нам се ближи у рајски хлад;