Сведоци смо да се последњих година наркоманија не може посматрати изоловано, односно само као болест зависности, но као деструкција и самоубиство личности. Исто тако, то је један од путева који води до оболења познатог као сида, јер наркомани спадају у високо ризичну групу када је у питању ова болест, која се најчешће завршава смрћу.
Наркоманија је социјално-медицинска болест колектива, а неки мисле да је пре свега социјална болест, јер је у директној вези са организацијом друштвене заједнице у различитим аспектима функционисања.
Наркоман највише губи у свом напредовању и здрављу, али трпи и његова породица, која пати због настале ситуације као и шира околина, а затим и друштво у целини, пошто млађа популација до 30 година старости највише користи такве супстанце. То су велики губици највиталнијег дела популације, јер су времена таква да ова болест заузима све већи простор код млађег становништва.
Наркоман може да се упореди и са алкохоличарем и то у погледу зависности. Но, болест наркомана је тежа, што се огледа у самој здравственој ситуацији, која се одражава на правилан живот и рад.
Наркоман се врло тешко, а често и никако не може уклопити и адаптирати у друштвену заједницу и да се у потпуности ослободи уживања дроге.
У последње време, дроге има на сваком кораку и вреба неискусне и младе, при чему наркомани не слуте да улећу у мрежу опасности. Навика се стиче врло брзо, што често доводи до фаталног исхода, како за наркомане тако и за њихове породице.
Наркоманија као социјално-медицинска болест је врло распростањена. Особе обично узимају дрогу ради стицања самоуверености и, наводно, доказивања, покушавајући да реше проблеме које имају, али и депресивно стање у коме су се затекли. То их наводи на зло, које их из дана у дан доводи у све тежи положај зависности и немогућности да се врате у социјално-нормално функционисање.
Да би се ова болест што боље сагледала, како би се могло превентивно деловати, користе се истраживања, која су спроведена и спроводе се у одговарајућим институцијама за одређене популационе групе, као што је школска популација деце и омладине, на пример. За ова истраживања користе се подаци о регистрацији зависника здравствених и социјалних установа, као и евиденција полиције.
Подаци показују да на једног наркомана долази још 7-10 потенцијалних уживалаца дроге из уже и шире околине или средине, који су склони уживању које им је до тада било непознато или нису имали прилику да га пробају.
Од ових порока није ослобођен ниједан слој друштвене заједнице, нити друштвени поредак у данашње време. Разлика може бити само у томе да је једна друштвена заједница и држава боље организована у превенцији и спречавању ширења и растурања дроге.
Србија се налази, такође, на раскршћу путева и на мети многих немилих догађаја и уношења негативних навика и појава лаког живота и криминала.
Све ово има утицаја на наше становништвo, понајвише на омладину у Србији, која је изложена свакодневним притисцима и незадовољствима, што је погодно за узимање наркотика. Такође је наше друштво осиромашило ратовима деведесетих, који су се дешавали на просторима, већ сада бивше, Југославије, па до бомбардовања од НАТО алијансе Србије и Црне Горе и упада НАТО на Косово и Метохију.
Велики део породица није у могућности код нас да задовољи економске потребе својих чланова, те се на тај начин њихови млађи припадници измичу родитељској контроли, тј. надзору где иду и шта раде. Млади често осуђују друштво и државу, али пре свега своје родитеље, запостављају своје обавезе, налазе друштво које им одговара, без обзира какво је и чиме се бави. Наводно, боље их прихвата у моменту када нису у могућности да то процене, што је увод у негативне појаве и криминал, а у овом случају то је узимање и растурање дроге.
Таква породица иде ка распаду. Тешко је кад у домаћинству имате наркомана који нема слуха и разумевања за остале чланове породице или укућане, јер је њему примарно како да обезбеди седативе и дрогу, односно да утоли своје болесне потребе. Наркоман често због недостатка новца почиње из дома да износи ствари и доводи ионако поремећене односе у још теже стање и неповољнију материјалну ситуацију. Имати наркомана у породици је права катастрофа за све чланове породице, а посебно за родитеље који нису у стању да им помогну и изађу у сусрет његовим болесним захтевима и жељама.
Постоје и породице које су врло добро ситуиране, у којима се појављује наркоман. То су углавном млади који немају дефинисан свој животни циљ, нити креативне навике. Одају се овој појави и да би могли да уживају и маштају о “престижу”. Обично тако се теше местом које немају у породици.
Савети за превенцију
Важно је не узимати дрогу, у овом случају, из радозналости и наводне храбрости, јер нисте упознати са последицама.
Треба избегавати сумњиве госте у локалима који су на лошем гласу у друштву.
Није добро да се по сваку цену показује храброст и смелост, као и способност да све може да се издржи и поднесе, од алкохола и никотина до дрога.
Не треба ступати у интимне односе са особама за које се сумња или се поуздано зна да су уживаоци дроге, јер су најчешпће и преносиоци вируса и зараза.
Сваки почетак узимања опијата може бити касније безизлазан са врло тешким последицама, које могу бити кобне, како за појединца тако и за његову породицу и окружење.
Неопходно је имати здрав живот због лепше будућности.
Друштво треба бирати тако да оно позитивно утиче на сваког појединца, тако што ће од њега нешто корисно научити и прихватити. Такође, треба помоћи свакоме да не падне у такво паклено искушење.
Треба деловати на породицу, најближе, другове, пријатеље и околину тако да се социјализују они који су усамљени и несрећни.
Запамтите: Наркоманија је бржа од живота – то је брзи воз вашег живота, који вас експресно вози до задње станице, која се зове СМРТ.
МА Драгиша Т. Милошевић, дипл. социјални радник
