„Теби, извижданој, праћеној кикотом топова, теби, коју рани бајонета оговарање зло, усхићено узносим над лебдећим псовкама оде свечано „О“! „
19. јула 1893. године рођен је Владимир Мајаковски. Најдирљивија прича у животу писца Владимира Мајаковског догодила се у Паризу, када се заљубио у Татјану Јаковљеву.
Они нису имали ништа заједничко. Руска емигранткиња, обликована, усавршавана и васпитавана стиховима Пушкина и Тјутчева, није схватала ни реч од исецканих, жестоких, покиданих стихова модерног песника совјета, „ледоломца“ из Совјетског Савеза.
У суштини она није схватала ниједну његову реч – чак ни у стварном животу. Дивљи, бесан, безрезерван, живећи задњим дахом, он ју је уплашио својом необузданом страшћу.
Није је дирнула ни његова пасја оданост, није је фацинирала ни његова слава. Њено срце је остало нетакнуто. И Мајаковски се вратио сам у Москву. Од ове муњевите и неодрживе љубави њему је остала тајна туга, а нама чудесна песма „Писмо Татјани Јаковљевој“ са речима: „Упркос свему, једном ћу те добити – саму или заједно са Паризом“.
Њој је остало цвеће. Сав хонорар од наступа у Паризу Владимир Мајаковски је ставио у банку на рачун познате париске цвећаре, под јединим условом да неколико пута недељно испоручују Татјани Јаковљевој букет најлепшег и најнеобичнијег цвећа – хортензија, љубичица, црних ружа, чајевки, орхидеја, астера или хризантема.
Реномирана париска компанија добро је испуњавала упутства екстравагантног клијента – и од тада, без обзира на временске прилике и годишње доба, из године у годину на вратима Татјане Јаковљеве куцао је испоручилац са букетима фантастичне лепоте уз једну исту фразу: „Од Мајаковског.“
Најужаснији начини на које су умирали руски писци
Мајаковски је умро ’30. године, у својој 36. години, а та вест ју је запањила, као удар неочекиване јачине. Већ се привикла на то да он редовно улази у њен живот, већ се навикла на сазнање да је он негде тамо и шаље јој цвеће. Нису се виђали, али чињеница да постоји човек који је толико воли, утицала је на све што јој се дешавало, као што Месец у различитом степену утиче на све становнике земље, само зато што стално кружи око ње.
Није чак ни знала како даље да живи – без те безумне љубави, растопљене у цвећу. Међутим, у упутствима које је оставио заљубљени песник цвећари, није било говора о његовој смрти. Сутрадан на њеном прагу појавио се испоручилац са прелепим букетом и истим речима: „Од Мајаковског.“
Каже се да је велика љубав јача од смрти, али не успева свакоме да отелотвори ову изјаву у стварном животу. Владимиру Мајаковском се дало. Цвеће су доносили и тридесетих године кад је умро, и четрдесетих, када је већ био заборављен. Током Другог светског рата, за време немачке окупације Париза, она је преживела само зато што је продавала на булевару те раскошне букете.
Пошто је сваки цвет био „љубав“, буквално су је током неколико година његове речи љубави спасиле од глади. Потом су савезничке снаге ослободиле Париз, затим је заједно са свима плакала од среће када су Руси ушли у Берлин, а букети су јој и даље стизали. Испоручиоци су јој старили пред очима, смењивали су их нови, и једни и други су већ знали да су део велике легенде – мале, али битне. И већ као паролу, која им даје пролаз у вечност, говорили су, осмехујући се осмехом завереника: „Од Мајаковског.“
Цвеће од Мајаковског постало је већ и у Паризу историја. Да ли је истина или лепа измишљотина? Једном крајем седамдесетих, совјетски инжењер Аркадиј Ривлин који је чуо ову причу у младости од своје мајке, био је у Паризу.
Татјана Јаковљева још увек је била жива, и са задовољством је примила свог земљака. Дуго су причали о свему и свачему уз чај и колаче. У том удобном дому цвећа је било свуда – као почаст легенди, било му је непријатно да пита седу царску даму о својој романси из младости: мислио је да је то неприкладно. Али у једном тренутку, ипак није издржао, питао је да ли је истина то што причају да ју је цвеће од Мајаковског спасило током рата? Је ли то лепа бајка? Да ли је могуће да толико година …
– Пијте чај – рекла је Татјана – пијте чај. Журите ли негде?
И у том тренутку на вратима се чуло звоно… Никада у свом животу није видео тако раскошан букет, иза којег се једва видео испоручилац, букет златних јапанских хризантема, које су личиле на кластере сунца. А иза тог огромног блиставог букета чуо се глас испоручиоца који је изговорио: „Од Мајаковског“.
