Руски писци Лав Толстој и Антон Чехов полако су умирали у кревету. Други су, попут Александра Пушкина и Михаила Љермонтова, убијени у двобојима. А неки су писци имали страшну смрт. Ево кратке листе.
Сергеј Јесењин (обесио се)
„Кад сам га покушао уверити да не пије толико и да се више брине о себи, постао је врло нервозан: „Како то не схваташ, не могу да не пијем… Да нисам пио како бих преживео све ово…“, то је био последњи разговор Владимира Черњавског и Сергеја Јесењина.
Један од највећих књижевника руског Сребрног доба (почетком 20. века) је до 1925. године био сам, очајан и одао се алкохолу.
„Све мисли болесног човека пролећу као да су обојене у црно“, тако је други Јесењинов пријатељ Матвеј Ројзман описао Јесењинов став. Он је такође подсетио да се песник добровољно пријавио у психијатријску клинику у 1924, али је одмах побегао, а Ројзман га је пронашао у бару.
„Умрети није ништа ново на овом свету, ал’ ни живети није баш најновије.“ Ипак, постоји још једна верзија с којом се слажу многи стручњаци, а то је она да су совјетске тајне службе убиле Сергеја Јесењина.
Владимир Мајаковски (починио самоубиство)
Владимир Мајаковски (1893-1930) сматра се изванредним совјетским песником. Осим поезије се бавио и драматургијом, писањем сценарија, а опробао се и као редитељ и филмски глумац. Неочекивана смрт Мајаковског 14. априла 1930. и данас изазива многа питања. Владимир Владимирович је умро у 36. години.
Његово самоубиство је оставило много питања и нејасноћа. Неки сматрају да се није радило о самоубиству, него о убиству.
Занимљиво је да је осудио Јесењиново самоубиство, али је у опроштајном писму написао: „Ово није начин (другима га не препоручујем), али ја немам излаза.”
Осип Мандељштам (умро од глади у логору)
Осип Мандељштам (1891-1938), славни песник из Сребрног доба, заправо је свој живот завршио 1933. године, тако што је написао и наглас прочитао познати епиграм против Стаљина, кратку песму у којој је описао страшну стварност под Стаљиновом владавином. Скептичан према совјетској влади, Мандељштам је наставио да чита памфлет, иако је његов пријатељ Борис Пастернак рекао да је то самоубиство.
Није дуго чекао казну и власти су га ухапсиле. Пет година су он и његова супруга морали да живе у удаљеним подручјима у егзилу и сиромаштву. Песник је чак покушао да почини самоубиство скакањем кроз прозор, али у томе није успео. Године 1938. је поновно ухапшен и послат на Далеки исток како би пету годину затвора провео у радном логору.
Умро је у Владивостоку 27. децембра, потпуно исцрпљен и гладан. Његово тело је сахрањено у заједничкој гробници с многим другима.
Всеволод Гаршин (скочио са степеница на петом спрату)
Познат по неколико кратких прича (посебно по причи за децу „Жаба путница“), Всеволод Гаршин (1855-1888) је без сумње био талентован, али слабо читан писац. Његова изненадна језива смрт у 33. години прекинула је све изгледе за будућност.
Гаршинов је живот био трагичан од детињства – имао је менталну болест с продуженим периодима депресије. Иако је више или мање функционисао, Гаршин је увек био свестан тога да је болестан, покушавајући да води нормалан живот, али тада би се болест одједном „пробудила“.
У његовим последњим годинама болест се вратила јача него икад, и 1880. је морао да проведе неколико месеци у психијатријској болници. Лекари су могли да му пруже само привремено олакшање. Године 1888. Гаршин је рекао пријатељу, познатом руском сликару Рјепину: „Ја сам тако уплашен да ћу опет изгубити разум… Кад бих бар имао пријатеља који би ми окончао муке кад до тога дође!”
На крају је то учинио сам, јер више није могао да трпи страх и лудило. Скочио је с петог спрата зграде. Његова смрт је због релативно мале висине била спора и мучио се још пет дана.
Данил Хармс (умро од глади у психијатријској болници)
За разлику од Гаршина, Данил Хармс (1905-1942), писац познат по својим песмама и причама апсурда, као и духовитим експериментима с језиком, није имао менталних проблема. Ипак, он је лажирао шизофренију како би избегао одлазак у војску и борбу против Немачке. Идеја борбе и пуцања у људе га је плашила, поготово јер је био немачког порекла и пацифиста.
Године 1939, када је Други светски рат већ почео, одглумио је менталну болест и добио званични статус који му је омогућио да не оде у војску. Ипак, по питању будућности није био нимало оптимистичан. „Отпузаћемо са исеченим ногама, држећи се за зидове у пламену“, цитирао је Хармса његов познаник Павел Заљцман у својим мемоарима.
Ствари се нису добро завршиле по Хармса – послат је у затворску психијатријску болницу у тадашњем Лењинграду, где је 2. фебруара 1942. умро од глади током 900-дневне немачке опсаде када није било довољно хране за оброке пацијената. Имао је 36 година.
