У Скандинавији откривен новчић на коме су представљени Исус Христос и цареви Василије II и Константин VIII. Први владар је запамћен по суровом обрачуну с војском цара Самуила, када је ослепео скоро све заробљене војнике и загосподарио Балканским полуострвом.
Неименовани Норвежанин помоћу детектора метала открио је око 1.000 година стар византијски златник у планинама јужне норвешке општине Вестре Слидре, што је збунило многе истраживаче и покренуло спекулације о томе како је завршио више од 2.500 километара далеко од места настанка. На новчићу, познатом као histamenon nomisma с једне стране је представљен Исус Христос, а са друге два византијска цара – Василије II Бугароубица и Константин VIII.
Двојица браће били су сувладари између 977. и 1025. па је и новчић вероватно искован у то време, у Константинопољу или Цариграду.
У царској гарди, па на норвешком престолу
– На новчићу је с једне стране представљен Христос како држи Библију, а с друге цареви Василије II (лево) и Константин VIII (десно). Њих двојица су била браћа и владали су заједно. Новчић има два натписа. Један је на латинском и гласи: „Исус Христос, краљ оних који владају“, а један је на грчком: „Василије и Константин, цареви Римљана“ – наводи се у саопштењу норвешког округа Инландет.
Byzantine histamenon nomisma found by a detectorist in Vestre Slidre kommune, 🇳🇴. 🥳https://t.co/MtM5Gounty
(📸: Martine Kaspersen, Innlandet fylkeskommune) pic.twitter.com/hnGHWCV6Rh
— Ny Björn Gustafsson (@NyBjornG) November 30, 2023
О томе како је златник из Византије или, прецизније, Источног римског царства завршио у Инландету може да се спекулише, додаје се.
– Да ли је новчић био део плате Харалда III Строгог коју је донео у Норвешку пошто је у Византији радио као царев телохранитељ 1034? У Константинопољу Харалд је био део цареве гарде ратника са севера Европе. У старијим византијским изворима, Харалд је називан Аралт. У то време постојао је обичај да чланови гарде имају право да опљачкају палату и однесу све што је вредно када цар умре. Током Харалдове службе у Византији умрла су три цара – наводи се у саопштењу и додаје:
– Благо које је стекао као део цареве гарде у Константинопољу, он је слао кнезу Јарославу у Кијев. Између осталог, ови порези били су део мираза који би му омогућио да се ожени ћерком владара Кијевске Русије, иначе у родбинским везама с византијским царевима. Саге описују да су Харалд и његови људи били богати када су се вратили у Норвешку 1046, са бродовима опточеним златом и другим благом. Харалд је тад постао сувладар норвешког краља Магнуса I, а касније и краљ Норвешке.
Они наводе да постоје и друга објашњења о томе како је златник из Цариграда могао да стигне до овог дела Норвешке. Једно од њих је да се користио у трговини јер је то била рута на којој се трговало сољу, харингама, кожом ирваса… Такође, постоји шанса и да су га изгубили свештеници током путовања овим крајевима. Да би се сазнало више, на месту открића византијског златника биће покренута археолошка истраживања кад почне сезона 2024.
Врхунац византијске моћи и сурова казна
Чувени историчар Василије Остргорски у Историји Византије наводи да је владавина Василија II, познатог по бруталном обрачуну са пораженима, представљала врхунац византијске моћи.
– У то доба синови Романа II нису више били малолетни: Василије је имао 18, а Константин 16 година. Уз помоћ паракимомена Василија, њиховог ујака, они су преузели власт. Али је фактички државом управљао само Василије II, јер је Константин VIII, прави син Романа II, био лакомислен младић који је ишао само за уживањима. Василије II се, напротив, показао ускоро као човек гвоздене енергије и изванредне активности: међу свим потомцима Василија I то је био једини прави владар и стварно велики државник. Међутим, у почетку је и њему потпуно недостајало искуство за вршење владалачког позива. Сматран од детињства само за лутку која се на дворским свечаностима појављује крај моћних узурпатора, он је изгледао беспомоћан кад се одједном нашао у вртлогу бурних догађања. Иако се владавина Василија II званично рачунала од 976. његово самостално царевање почело је у ствари тек после пада великог евнуха 985. Први самостални подухват Василија II био је његов поход на Балкан 986. Самуило је створио велико царство, чије је седиште најпре било у Преспи, а затим у Охриду. Постепено је ујединио под својом влашћу целу Македонију сем Солуна, прикључио је свом царству старе бугарске земље између Дунава и балканских планина, Тесалију, Епир, део Албаније са Драчем, а најзад и српске земље. Идеолошки, Самуилово царство било је везано за старо Бугарско царство, те су га и сами његови творци и Византијци називали бугарским – пише Острогорски и додаје:
– Како каже Михаило Псел, „он (Василије II) водио је ратове друкчије но што то ради већина царева који иду у поход средином пролећа, а враћају се крајем лета: он се враћао тек пошто би постигао циљ због којег је кренуо у рат“. Уништавајући ударац Василије II нанео је Самуиловом царству тек јула 1014, после дужих борби о чијем току нисмо обавештени. Самуилова војска опкољена је у кланцима Беласице. Сам цар се спасао и доспео у Прилеп, али велики део његових војника изгинуо је, а још већи допао заробљеништва. Своју победу Василије Бугароубица прославио је на грозан начин. Заробљеницима, којих је наводно било 14.000, ископане су очи; само је сваком стотом остављено по једно око, да би ови полуслепи одвели своје слепе другове цару у Прилеп. Када је Самуило угледао ову стравичну поворку, ударила га је кап, и кроз два дана храбри македонски цар је издахнуо (6. октобра 1014).
The legendary Basil II – the apex ruler of the Byzantine Empire in the Middle Ages pic.twitter.com/jD20bMhwY0
— ByzantineVisuals (@ByzantineVisual) November 29, 2023
Врховни господар Јужних Словена
Чувени историчар каже да „колико је суров и немилосрдан био начин ратовања Василија Бугароубице, толико је била умерена његова политика према покореним земљама“, а покоравањем Самуиловог царства Византија је поново завладала целим Балканским полуострвом.
– Византијска власт прошири се тако, 1019, све до Срема на северу и Јадранског мора на западу. Освојивши маћедонску државу цар Василије није показивао оне суровости, каква би се могла очекивати од њега после оног поступка са заробљеницима иза битке код Беласице; а није наставио ни онај систем хеленизације ове области, како је чинио раније заузимајући извесна места. Место тога, како видесмо, он је на многим положајима остављао старе кнезове и заповеднике. Кад је 1018. год. била срушена маћедонска држава, и кад победоносне византијске војске дођоше до приморја, признадоше и Хрвати византијску врховну власт. Вероватно је, да су то с њима заједно учинили и Неретљани. Тако је цар Василије II постао врховни господар свих Јужних Словена сем Словенаца – написао је о овом периоду Владимир Ћоровић у Историји Срба.
Телеграф Наука
