Дуго се веровало да су поремећаји из аутистичног спектра изазвани недостацима у развоју мозга. Међутим, ново истраживање спроведено на мишевима сада указује на то да су бар неки аспекти поремећаја, укључујући осетљивост чула додира, анксиозност и дефицит социјалних интеракција повезани с недостацима у другим деловима нервног система – периферном нервном систему – систему нерава који повезују кичмену мождину с остатком тела, а којима су прожети екстремитети, прсти итд. и који шаљу информације централном нервном систему.
Студија је обухватила мишеве погођене аутизмом услед мутације гена, од којих је један познат под називом Mecp2. Истраживачи су убризгали ове гене само у периферни нервни систем мишева, како би се фокусирали само на овај корак опажајног процеса.
Иако је дејство мутираног гена било ограничено на периферни нервни систем, мишеви су испољили неке особине карактеристичне за аутизам. Постали су осетљиви на лагано дување ваздуха у леђа и нису више могли да разликују грубу од глатке текстуре неке површине.
Још занимљивије је било њихово понашање. Мутирани мишеви су били далеко мање друштвени од осталих мишева и показивали су знаке анксиозности (радије су се дружили у близини свог простора, него да истражују околину). Научници нису сасвим сигурни због чега је то тако.
Закључак: могуће је да симптоми аутизма, попут осетљивости на додир, потичу не само из мозга и начина на који он обрађује стимулусе, него такође и из периферног нервног система.
Истраживачи верују да је нпр. контрола јачине звука код ових мишева потпуно преусмерена ка тој врсти нерава, због чега они тај чулни надражај доживљавају преувеличано.
Осим тога, научници су открили да су мутант – мишеви имали низак ниво ГАБА – рецептора, неуротрансмитера који су такође повезани с аутизмом. Ово пружа потенцијално нови метод лечења аутизма: могу ли се његови симптоми ставити под контролу лековима који би повећали ниво ГАБА – неуротрансмитера у периферном нервном систему?
То је занимљива идеја, али аутори студије упозоравају да би њихове налазе ипак требало узети с резервом, не само зато што је ово истраживање ново, но и зато што је спроведено на мишевима, а не на људима. Ипак, студија је интересантна и свакако завређује да јој се посвети више пажње у будућности.
