Браћо и сестре!
Већ годинама уназад слушамо преко мас-медија информације о томе како се наша страдања у 20. столећу знатно умањују или пак игноришу на најперфиднији начин.
Ми, као најстрадалнији народ у Европи, имамо право на истину и да то кажемо јавно без задршке, јер ко ће нас поштовати, ако ми сами ћутимо?
У Првом светском рату 1914-1918 били смо нападнути од Аустроугарске, Немачке и Бугарске, са циљем да биолошки нестанемо као народ на подручијима на којима вековима обитавамо. Такође, око 300.000 наших сународника је интернирано у концентрационе логоре широм Хабзбуршке монархије (Арад, Добој, Нежидер, Јиндриховице, Ашах, Броумов, Дрозендорф, Маутхаузен…), а такође било је „места“ и у немачким логорима (Куберг). Исто тако, преко 200.000 Срба је утамничено у Бугарској (Сливен, Пловдив, Панчарево, Добрич, Јамбол, Софија).
На територији Краљевине Србије масовна убиства су почињена у Подрињу, Мачви, Поцерини, јадарско-колубарском крају… али и у јужноморавском региону. Свеукупно број убијених и несталих Срба иде близу два милиона, јер ако се саберу жртве са подручја Краљевине Србије 1.300.000 и још 650.000 србских жртава ван тих граница (Црна Гора, Херцеговина, Славонија, Војводство, Лика, Босна, Далмација, Банија и Кордун) онда је више него јасно да је над нама већ у Великом рату учињен геноцид.
За овако нешто нико није одговарао, иако је делегација Краљевине СХС на Версајској конференцији јуна 1919. презентовала извештаје на преко 500 страна о именима одговорних.
Током Другог светског рата, прича о нашим страдањима се наставља и то – библијских размера. Силе Осовине предвођене Хитлеровом Немачком су априла 1941. напале Краљевину Југославију и раскомадале је. Сваки од окупатора је добио своје. Највећи део је ушао у састав клерофашистичке Независне Државе Хрватске, која је одмах благосиљана од Ватикана.
Усташки режим су предводили: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Циљ је био да се истребе Срби, Јевреји и Роми са територије од Драве до Јадрана. Муслимани и Хрвати су били верни савезници Трећег Рајха. Оснивани су конц. логори: Јасеновац, Даница, Керестинац, Витез, Ђаково, Тења, Госпић-Јадовно-Паг, а специјални логори за децу су били у Сиску и Јастребарском… док су масовни покољи цивила почињени у: Глини, Гудовцу, Вуковару, Сребреници, Пребиловцима, Садиловцу, Старом Броду, Дракулићу, Дивоселу, Кусоњама, Гаравицама… итд. Све ово није рађено случајно, него је годинама раније планирано.
Такође, оружане снаге Миклоша Хортија су починиле стравична злодела у Барањи и Бачкој. И они су оснивали конц. логоре и одводили Србе у Мађарску (Барч, Шарвар, Нађкањижа). Серија покоља је учињена у Апатину, Сомбору, Новом Саду, Суботици, Шајкашу и др.
Велика Албанија је шовинистички пројекат Тиране, заснована на идејама ткз. Призренске Лиге, која је своје контуре добила средином 1941. када су Арбанаси са Италијанима окупирали делове Југославије. Балисти и Вулентари су били оружане формације задужене за физичку елиминацију Срба у Старом Расу, охридско-дебарском крају, Косову и Метохији, као и источним деловима Црне Горе.
Бугарски фашисти предовођени царом Борисом III наставили су тамо где су стали, па су већи део вардарско-нишавског региона и тимочки крај истребљивали од Срба, али су уништавали и све трагове србског постојања у тим крајевима.
Свеукупно број убијених и несталих Срба у ДСР је био такође око 2.000.000 жртава. Мноштво породица и кућа су трајно уништене и мртвим коцем затворене.
Победа Титових партизана 1945. уз помоћ Црвене армије донела је привидни мир и „благостање“, у коме је било забрањено причати о страдањима и стратиштима Срба. Идеолошки и политички противници комуниста су проглашавани народним непријатељима. Преко 200.000 Срба је ликвидирано у чисткама после ДСР. Голи Оток је био најпознатији југословенски логор за „неподобне“.
Исто тако Деведесетих година 20. столећа настављено је несмањеном жестином по србском живљу. Наиме, разбијањем друге Југославије надвила се нова опасност геноцида, јер су екстремисти у Хрватској и Босни и Херцеговини почели да спроводе своје монструозне планове у сарадњи са дипломатама и агентима безбедносно-обавештајних служби НАТО-пакта (САД, Аустрије, Немачке, Британије, Француске, Италије, Холандије, Шпаније…).
Авнојевску Хрватску је принудно напустило око 650.000 Срба, не само у злочиначко-терористичким акцијама: Олуја, Бљесак, Миљевачки Плато, Масленица, Медачки џеп, Оркан, Откос, Стријела… но и у зонама где није било борбених дејстава (урбаним насељима), а све у страху за личну безбедност и безбедност своје имовине. Туђманов режим је имао читаву апаратуру и оружане формације који су дословно почистили Србе и свели их на статистичку грешку. Такође, имовина Срба је рушена, паљена и пљачкана. Ни православне светиње нису им биле свете, а свештенство СПЦ је прогањано. Опет је отворено 220+ конц. логора (Керестинец, Рибарска колиба, Лора, Кулине, Нова обућара, Велесајам, Парачка Пољана)
Слично је било у Босни и Херцеговини, јер су се тамо почетком новог грађанско-верског рата удружили муслимани и Хрвати, касније су се и они међусобно сукобили. Углавном, србски живаљ је претрпео страшне злочине не само у Сребреници и Сарајеву, но и Тузли, Зеници, Бихаћу, Вишеграду, Озрену… од присталица СДА, односно Алије Изетбеговића. Познати муслимански логори за Србе су били: Силос (Тарчин), Виктор Бубањ, ЗОИЛ, Музичка школа… где су Срби пролазили страшну психо-физичку тортуру.
Хрвати су у БиХ имали своју парадржаву Херцег-Босну, где су оставили своје крваве трагове у Мостару, Дувну, Ливну, Чапљини, Орашју, Дервенти, Мркоњић граду, Коњицу, Оџаку, Брчком, Босанском Броду итд.
Број Срба који су напустили Федерацију БиХ је око 500.000, било у муслиманској или хрватској зони.
Када је завршено са западне стране Дрине, почео је да се пали фитиљ рата на Косову и Метохији. Тамо је албанска национална заједница деценијама у СФРЈ злоупотребљавала своја национална права и тражила „Републику Косово“, односно присаједињење КиМ Албанији. НАТО пакт је крајем последње деценије 20. века отворено помагао албанске терористе чије су криминалне банде ујединили у Окупаторску Војску Косова. Предводници ОВК су били: Адем Јашари, Рамуш Харадинај, Кадри Весељи и Хашим Тачи.
Када су челници НАТО пакта видели да ОВК не може сам да се избори са Војском Југославије и Полицијом Србије, они су у Рачку 1999. лажирали извештаје и покренули бомбардовање, односно агресију на Србију и Црну Гору. Ово је урађено без сагласности ОУН, а донело је несагледиве последице.
Потписивањем Војно-техничког уговора у Куманову, дошло је до повлачења југословенских безбедоносних снага, а јужну србску покрајну су преузеле међународне снаге: УНМИК и КФОР. Са њима се враћају и албански терористи који почињу етничко чишћење са свим елементима геноцида. Космет је принудно напустило, око 300.000 Срба у страху за свој живот и живот своје породице.
Ово су само укратко разлози и неоспорне чињенице (детаље можете потражити на нашем порталу) зашто би требало да подржимо усвајање Декларације о геноциду у Народној скупштини Републике Србије.
Постоји опасност од игнорисања и заборава, јер ће нас Учитељица живота поново натерати на понављање историјских лекција, преци проклињати и потомци се стидети, ако ово сада не направимо тј. доведемо до краја.
Кликните на линк ка порталу Злочини над Србима који води до обрасца за потписивање иницијативе за изгласавање Декларације о геноциду над Србима у Народној скупштини Републике Србије. ПОТПИШИТЕ ИНИЦИЈАТИВУ!
