Ненад Весић: Таксиста

У такси је ушао елегантно одевен човек у касним тридесетим годинама. „Правац у овлашћени сервис најскупљих и најбољих аутомобила. Знаш где је то?“, брзо и непотребно гласно је изговорио, док је затварао врата. Таксиста је климнуо главом и покренуо возило.

– За кога ћеш да гласаш, наставио је путник. Таксиста је само оборио главу. – Ако не знаш, слушај. Објаснићу ти све. Од ових избора нема важније ствари.

Док су стајали испред семафора, таксиста је посматрао дечака како јури голуба. Дечак се гегао и очигледно да је тек недавно био проходао, а птица је измицила, увек за педаљ. Вешто се кретала по тлу, између жардињера, клупа и канти. Игра, коју би лет само упропастио, а и дете и птица су учили за будуће изазове.

– Скрени десно, опет је путник узвикнуо, мада је показивач правца радио већ десетак
секунди. – Ех, Југа, каква је то земља била. Комунисти су све изградили, а ми сада све
радимо изнова, није прекидао монолог. Таксисти је кроз мисли пролетела фабрика намештаја, коју је основао његов чукундеда 1903. године, комунисти национализовали
1945. а овај и њему слични сравнили са земљом после двехиљадите. Отпустили су 1500 радника и 3000 деце оставили без мирног сна и шоље млека. Од српског дрвета, боља им је швапска пластика.

– А тек, црвени пасош, пролазио је свуда, није посустајао путник. Таксисти се пред очима појавио лик очевог стрица, који је по повратку са Голог отока рекао: „Најгоре је, када је живот готов, а још ниси умро. Када се сетим ко сам био, а шта су од мене направили… “ Ту реченицу није завршио. Скончао је две године касније. Срушио се на сред улице.

Путник је поново узвикнуо: „Погледај, у овој новој згради, купио сам стан мојој вољеној. Кошта као да је у центру Франкфурта, али не жалим. Научила ме шта је живот, шта значи волети и бити вољен. Немаш појам о чему причам, зар не? И овај ауто по који идемо, ја сам јој поклонио. Немој да помислиш, да је она не знам каква. Уме она да заради.

Нико не би посумњао у те тврдње. Ниси ти, незнани путниче, за њу једини.

– Да ли си запамтио шта сам ти рекао за изборе и за кога да гласаш? И не знам чему све, та демократија не би требало ни да постоји. Народ је глуп и необразован. Хтели су рат, кренули као будале. Да је било памети, били бисмо данас у Европској унији и Нато-у, живели бисмо као Швајцарци.

Таксиста је искључио таксиметар. Његов син је погинуо у рату, као цивил. Имао је само 17 година. Младић који је ишао тротоаром, подсећао га је на њега, као и чупави дечак који је јурио голуба. Сећао се какав је био у тим годинама и замишљао, како би изгледао да је одрастао.Све његове мисли биле су посвећене њему.

– Стигли смо, узвикнуо је путник. Колико дугујем, питао је. Чекај, таксиметар ти не ради или ниси га ни укључио? Знам такве као што си ти! Желео си да ми наплатиш више! Урлао је и даље. Знаш ти ко сам ја? Остаћеш без посла и никада нови нећеш моћи да нађеш! Упамти! Какав си то човек, када ни реч, ниси проговорио? Изашао је и залупио врата.

Последње што је таксиста видео, био је златни часовник на руци путника. Купио је нешто што кошта 30 000 евра, а сам не вреди ни 500 динара.

Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.