Прича о чудном бифеу на ободу Ташмајданског парка отпловила би у заборав да није Зорана Живковића, некадашњег одбојкашког репрезентативца ФНРЈ, који је пре шест и по деценија смислио назив „Последња шанса”.
Живахни „трећепозивац” рођен 1936. у Нишу, а Београђанин је постао 1945. године кад се с мајком доселио у Савамалу, завршио је осмолетку па уписао електротехничку школу „Никола Тесла”. Рано је почео да тренира одбојку, да би већ са пунолетством постао најмлађи репрезентативац, а мало затим и капитен. Због спортских обавеза мењао је послове као чарапе, а једно време је радио у РТБ-у на видео-миксеру, и Војнотехничком институту, који је пре „Југоимпорта” СДПР повезивао југословенску војну индустрију.
Био је у првој генерацији уписаних у Вишу школу за спољну трговину смештену у здању на углу Булевара деспота Стефана и Цетињске, у првом комшилуку куће „Политика” и њеног епског „Бермудског троугла”.
Ма шта ко мислио, ту почиње и прича о „Последњој шанси”.
– Било је то 1960, на првој години студија – сећао се живо Зоран.
– Сви смо се изделили на групице које су се дружиле и ван школе. У једној од њих је било пет цура и један момак, а наденуто им је шифровано име „Ресавци”. Дружили су се уз разговор, најчешће после наставе, по околним кафанама, па су стекли и моје симпатије.
У међувремену им је из Париза, где је играо меч између Француске и Југославије, послао разгледницу и на њој као примаоце навео – „Ресавце”.
– Добили су је недељу дана по мом повратку у Београд, али обрадовали су се, и примили ме у друштво као пуноправног члана – похвалио се Зоран.
– И почели смо, али нисмо све време проводили у сенци „Политике” јер је у наше време девет увече већ била дубока ноћ! У то доба бисмо одлазили код другара Љубе Стојнића, који је становао у Улици Алексе Ненадовића близу Правног факултета, а на том путу једина станица са одмориштем био нам је „Кафе Ташмајдан”.
Да осталима не би открили где свраћају, наденули су кафеу с баштом илегални назив – „последња шанса”. Шапатом изговарану шифру је случајно начуо извесни Иван, љубазни келнер „Таша”, па су му без бојазни да ће бити „проваљени” нахранили радозналост.
– Само неколико месеци касније то наше име озваничено је у називу дотадашњег „Кафеа Ташмајдан”, а тај случај преименовања се догодио пре но што је радно време „Последње шансе” уприличено градским ноћницима, али то је већ нека друга прича.
Дакле, бараберија је стигла касније?
– Никада не бих користио тај погрдан назив, јер мангупи нашег доба су у поређењу са овим данашњим понашањем подсећали на смерно манастирско братство – исправио је радозналог, а лајавог саговорника, тако рећи, свечаним тоном.
Опасна инфекција
Мудри Зоран Живковић још памти да су његови вршњаци у Нишу сви одреда навијали за „Црвену звезду”, па и он, бар до утакмице „Железничара” (данас „Радничког”) и „Партизана”, када су гости славили резултатом 10:1, од чега је девет на свој рабош уписао легендарни фудбалер Стјепан Бобек, и следбеницима оставио тај рекорд као недостижан сан.
– Због њега сам и ја постао навијач „Партизана”, а кад је дошло време да изаберем клуб у којем ћу заиграти одбојку, нисам се двоумио ни на трен – испрсио се младалачки стари Зоран.
– То ме је покретало све време, па сам с осамнаест година, већ увелико првотимац, био и најмлађи репрезентативац, а седам година и капитен репрезентације ФНРЈ.
Имао је примамљиве понуде да пређе у други клуб иако је аматеризам тада био неприкосновен, али је остао веран и клубу и својим принципима до краја. И поносан је због тога…
– Не кајем се – насмејао се. – Бар сам пропутовао свет.
Милош Лазић, Политика
Наслов, опрема: Хронограф
