Ових дана се опет, преко иницијативе градоначелника Београда Шапића, отворила стара дебата „Дража или Тито“.
Пре било каквог озбиљног третирања овог предлога важно је истаћи да у разматрање треба ући без идеолошких и политичких предрасуда, како о самој теми, тако и о њеном иницијатору, односно о његовој политичкој припадности.
Др Предраг Марковић се пита по чему то ђенерал Дража Михаиловић заслужује да има споменик у центру Београда. Ево неколико разлога. Пре свега, он је пре Другог светског рата учествовао, храбро се борећи, у оба Балканска рата, Првом светском рату, као и обе албанске побуне. Један је од најодликованијих српских и касније југословенских официра, одликован је са 20 српских, југословенских и иностраних одликовања. Ту су Златна медаља за храброст, орден Белог орла, орден Светог Саве, орден Круне итд. Командант Прве армије, војвода Живојин Мишић, у наредби од 5. јуна 1917. године, за њега каже да се одликује необичном храброшћу, као и да је показао велику умешност у руковању митраљеском ватром, наневши непријатељу велике губитке. Војвода позива остале да следују примеру тадашњег потпоручника Драгољуба Михаиловића у храбрости, пожртвовању, одлучности, енергији, присебности и послушности.
Док се он храбро борио и био тешко рањаван, Јосип Броз је у исто време био припадник 10. чете 25. домобранског пука 42. домобранске дивизије, познатије као Вражија дивизија. Припадници ове војне формације су вршили стравичне злочине над цивилима, као што су: вишеструко силовање девојчица, набијање деце на колац или бајонет, вешање, закивање људи на крст итд. У селу Мачвански Прњавор су убили за неколико дана око 50 сељака. Један од припадника ове злочиначке формације је био и Славко Кватерник, блиски сарадник Анте Павелића и ватрени идеолог усташтва.
Између два светска рата Михаиловић обавља одговорне војне и обавештајне дужности, а уједно показује и храброст у ставовима, као када се супротставио генералу Недићу у погледу начина одбране од нацистичке немани у хипотетичком предстојећем рату, што га је често коштало премештаја, па чак и затвора. Он се залагао за герилску одбрану јер у планинама и шумама „тенкови не вреде ништа“. За то време Броз води крајње сумњиву партију на крајње сумњив начин, елиминишући конкуренте у оквиру ње.
Када је почео Други светски рат, тадашњи пуковник Михаиловић одбија капитулацију и покреће устанак против окупатора. По свим војним правилима, устанак организују и воде официри, а не лидери политичких партија. Штавише, војни закони кажу да је, у случају устанка, свако ко у њему учествује дужан да им се (официрима прим. Хронограф) повинује, из простог разлога – што је то њихова струка. У противном, свака дотадашња партија је могла да организује своју паравојну формацију и настао би општи хаос. Дакле, по самој суштини ствари ЈВуО је била неидеолошка легална војна формација која је била одговорна влади у Лондону, а партизани су били партијска паравојна формација коју је водио „маршал“ Тито (од каплара равно до маршала хаха). Овај скок у чиновима је раван детету из седмог разреда које би преко ноћи постало академик – свака му част, баш је аванзовао…
Дража је тада учинио фаталну грешку што руководство КПЈ на челу са Титом није дао на војни суд (јер, сетимо се, свако ко му се не повинује врши чин издаје). Његова логика је вероватно била да „заједно могу бити јачи“, иако је имао посла са јефтиним политикантима. Додуше, лако је бити генерал после битке.
Једна од најбитнијих операција коју су извршили на овим просторима чланови и симпатизери ЈВуО је мноштво диверзија на пругама у циљу ометања дотока горива за Африку из Румуније. Наиме, најбољем немачком генералу Ромелу, „пустињској лисици“ преко је било потребно гориво за тенкове, а путања преко Италије је била 2-3 пута дужа. Он сам је признао да је слаб доток горива био пресудан у веома важној бици код ел Алемеина, коју неки по важности упоређују са битком код Стаљинграда. Наиме, ово је била прекретница, јер је то била прва важна битка коју је Черчил добио против Хитлера, који је окупирао малтене целу Европу. Са Ромеловим судом о пресудној улози горива у овој бици се слаже и генерал Александар, командант савезничких снага, као и сам Хитлер у једном говору. Ова пустињска битка је доживљена као велика Черчилова победа и имала је велики психолошки утицај на Британце, а он се Дражи касније „одужио“ тако што га је пустио низ воду.
Михаиловића тада сврставају у три великана тога доба, заједно са генералима Дагласом Мекартуром и Семјоном Тимошенком.
Диверзије на пругама су изазвале бес окупатора па је тако због њих убијено између 5.500 и 20.000 цивила. Споменик генералу Михаиловићу би био почаст и овим погинулим људима. Ова тема је била забрањена као и савезничко бомбардовање многих српских градова од 20. октобра 1943. до 17. септембра 1944. године, а које су наводили, по неким историчарима, Јосип Броз и Коча Поповић. Формално, они су бомбардовали војне фабрике, а најупечатљивије је бомбардовање Београда на Васкрс када је погинуло око 2.000 људи.
Занимљиво је да је говор младог краља Петра Другог преко Радио Лондона, у коме је подржао тзв. маршала Тита емитован 12. септембра 1944. године, пет дана пре последњег бомбардовања, а чињеница је да је Черчил дуже времена вршио притисак на њега, не презајући ни од најнижих удараца. Наиме, Черчил се плашио сепаратног мира између Хитлера и Стаљина који би значио обрушавање нацистичке аждаје на Велику Британију, а Стаљин се љутио на западне савезнике због одуговлачења западног фронта. Зато је Черчил прибегао договору са Стаљином о подели утицаја, што је овај обилато користио системом уцене за ширење своје интересне сфере на источну Европу, укључујући и Југославију.
Тако је генерал Дража Михаиловић постао „жртвована фигура“ у шаховској игри светске шаховске табле. О томе сведочи чињеница да су савезници испоручили ЈВуО до октобра 1943. г. (када је помоћ савезника престала) 1.866 пушака, 1.656 митраљеза, пушкомитраљеза и аутоматских бацача, као и 43 бацача, док су припадници НОВЈ само 1944. г. добили преко 100.000 пушака, 50.000 аутоматског оружја и 1.380 бацача. Подаци су узети из одличног текста „Војна стратегија ђенерала Михаиловића“, ђенералштабног пуковника Војске Србије г. Новице Стевановића.
Перфидност и дволичност ове бескрупулозне политике тим је већа што је Черчил важио за великог „антикомунисту“, али само на територији Велике Британије – Југославија је била довољно далеко. Енглески медији „мењају плочу“ од 1943. г, те до тада глорификовани четници постају „зли момци“, а партизани „борци за слободу“. Као осведоченим медијским манипулаторима, није им било тешко да направе црно-белу слику о ова два покрета што је кулминирало прогласом младога краља. Војни успеси ЈВуО ( било их је много, а за то је потребан посебан текст) се приписују партизанима, а четници се клеветају и оптужују.
У задњих неколико деценија имали смо прилике да се добро упознамо са тиме какви су манипулатори Англосаксонци. Притисци које је Черчил вршио на краља су тек посебна прича. На пример, 24. маја он је објавио да је краљ Петар распустио владу Божидара Пурића, иако је то била лаж. Два дана пре тога, Пурићева влада је издала наредбу да се сви прикључе Дражиним снагама и да одмах напусте партизански покрет. Ова се наредба у виду летака избацивала из авиона широм окупиране Југославије. Зато енглеском политичару и није била по вољи.
Затим, постоји епизода када је млади краљ хтео авионом да се врати у Србију и оде код Драже, али су Енглези сазнали за ово и план се изјаловио. Ово су само два детаља из ове историјске епизоде.
Стаљин се, у истом смислу, држао договора са Черчилом и није помогао у довољном обиму грчке партизане (у тамошњем грађанском рату), јер је Грчка по њиховом договору припала енглеској интересној сфери.
Треба имати у виду и то да Дража није хтео беспоговорно да слуша баш све што су Британци наређивали, а што би доносило огромне цивилне жртве у бесу Немаца. Са друге стране, не можемо заборавити ни допринос НОВЈ у ослобађању отаџбине од окупатора, а српски народ је и ту био у већини. Иако идеолошки изманипулисани једном наказном идеологијом и учесници у братоубилачком грађанском рату, они су се у разним биткама показали као добри борци против Немаца. Такође, Тито, иако је био диктатор, није био толико ригидан као поједини у неким другим комунистичким земљама (сем у почетку владавине), а политика тзв. несврстаности је имала врло добрих економских и других ефеката.
„ТИТО СЕ ПОТРУДИО ДА СЕ ЊЕГОВА СРБОУБИЛАЧКА БИОГРАФИЈА НЕ ЗНА“ Историчар Цветковић: Ова битка је по Брозовој жељи ИЗБРИСАНА
О целој овој теми би могли да се испишу томови књига, ово су само неке цртице, али оне говоре о томе да је иницијатива г. Шапића сасвим на месту. Штавише, добро би било да је покренута и пре. Друга су ствар геополитичке и остале околности због којих ова иницијатива има најреалнију могућност да успе делимично, тј. да се направи споменик ђенералу без дирања гробнице из тзв. Куће цвећа.
Протонамесник Горан Живковић
Наслов, опрема: Хронограф
Забрањено преузимање дела или читавог текста без навођења и линковања извора и аутора, а у складу са одредбама WMG услова коришћења и Законом о јавном информисању и медијима.
