Стефан Урош IV Душан Силни, „краљ по милости Божјој све српске земље”, прогласио се за цара концем 1345. у Серу, најважнијем византијском граду који је заузео — или, што је вероватније, извикан је тада за цара од стране своје властеле и војника (у извесно изрежираном догађају).
Како би могао да крунише Душана Силног за цара, Српски архиепископ Јоаникије II је 1346. године на црквеном сабору у Скопљу уздигнут у ранг патријарха, а Српска архиепископија је уздигнута на достојанство патријаршије. Том свечаном чину су присуствовали бугарски патријарх, охридски архиепископ, српски епископи и светогорско монаштво. Средиште српског патријарха се налазило у Пећи и због тога је патријаршија названа Пећка патријаршија.
Неколико месеци касније, 16. априла, на Васкрс, (недавно смо обележили 678. годишњицу тог догађаја), у Скопљу, патријарх Јоаникије, крунисао је Душана за цара Срба и Грка, а истовремено царев син Урош V је крунисан за краља. Душан је накнадно увећао интитулацију Бугарима и Арбанасима.
Крунисање се одиграло у присуству бугарског патријарха, охридског архиепископа, светогорског прота те игумана и стараца атоских манастира; то, међутим, Цариградској патријаршији није било довољно.
Званична реакција Византије и васељенске патријаршије уследила је неколико година касније, када је цариградски патријарх Калист донео одлуку о изопштењу српског цара, патријарха и осталих архијереја, услед чега је дошло до црквеног раскола.
Инспиратор овог чина, по свој прилици, био је Јован Кантакузин.
У време када је Душан овенчан царском круном, у Ромејској царевини још увек је буктио грађански рат; годину дана после догађаја у Скопљу, Јован Кантакузин, којега је Душан неко време помагао, ушао је у Цариград и наметнуо се као старији сувасилевс Јовану V Палеологу.
Са друге стране, реакција цара Јована V Палеолога, који је био у Солуну је била другачијег карактера и он је склопио споразум о савезништву са Душаном крајем пролећа 1351. године. У јулу 1351. Јован V је издао повељу манастиру Хиландару у којој је назвао Душана преузвишени василевс Србије и вољени стриц царства ми кир Стефан. Овде је византијски цар свакако признао Душанову царску титулу, али је она била ограничена само на Србију и то је било највеће признање које је византијски цар могао да да. Душан је био спреман да Јовану V призна титулу цара Ромеја и на тај начин првенство у хришћанском систему владара. Душанову царску титулу признали су и светогорски калуђери, али уз услов да у својим молитвама на првом месту помињу византијског, па тек онда српског цара.
Велика освајања Душану Силном нису дозвољавала да пређе преко тога што Босна већ две деценије држи окупирано Захумље, тако да је стално инсистирао код бана Стефана да му тај простор врати. Бан Босне, са друге стране, је одбијао било какве разговоре, рачунајући на Душанову заузетост на југу, тако да је прво отпочео са грађењем утврде на ушћу Неретве, игноришући цареве притужбе, да би потом 1349. године његове пљачкашке чете опустошиле Конавле и Травунију са Требињем и Гацком, стигавши до Бока которске. Преко ове дрскости Душан није могао да пређе и 1350. године покреће своју војску на бановину Босну.
Међутим у тренутку док су његове трупе контролисале већи део бановине Босне, византијске снаге су удариле на јужне границе Српског царства, тако да је он одмах повукао своје снаге и кренуо ка југу, тако да је Стефан и поред очигледно безизлазне ситуације и практично изгубљеног рата успео да сачува своју државу.
Кантакузин, ставивши под своју контролу Солун који га дотад није признавао за сувладара, заузео је Воден и Верију и упутио се на Сервију, где га је кесар Прељуб одбио при покушају продора у Тесалију. Било је то довољно да Душан прекине поход на Босну и врати се да гаси пожар на југоистоку своје земље.
Тек тада патријарх Калист доноси одлуку о изопштењу Душана, пећког патријарха Јоаникија и свих српских архијереја, чиме почиње вишедеценијски раскол између Српске и Цариградске цркве.
Малочас поменути војвода Прељуб био је актер првог окршаја српске и османлијске војске, код Стефанијане још маја 1344, где су Турци потукли нашу коњицу. Наредне године код Перитеориона исто је прошао и бугарски војвода Момчило, који је своје место нашао и у нашој епској поезији.
Непосредан повод догађајима о којима желимо да пишемо, била је Битка код Димотике 1352. године, где је казнац Градислав Бориловић са 4—7.000 коњаника потучен од двоструко бројних турских снага, које су имали помоћ Кантакузина, који их је у ствари и ангажовао, јер је његова кћер Теодора била удата за емира Орхана.
Историја свакако зна да је после Димотике, Душану постало јасно да се турска експанзија мора зауставити док не буде касно. С обзиром да не знамо од чега је тачно Душан преминуо, не знамо ни да ли је макар оквирно био свестан могућности да му се ближи крај; али постоји просто могућност да је желео да турско питање реши пре смрти.
А с обзиром да је у Константинопољу био човек близак Османлијама, и да се на њега није могло ослонити, да је заправо Османски емират (тада још увек емират) био већ јачи од сваке балканске силе појединачно а можда и заједно (Турци су такође полако постајали свесни инхерентне слабости балканских земаља и њихове лабилне природе) — окренуо се Западу.
Ево шта о томе каже Владимир Ћоровић у својој „Историји Срба”:
„Цару Душану давали су сви ти догађаји довољно повода, да се озбиљно посвети турском питању. Турци су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладиву, а оно свакако опасну препреку.
Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византиског наслеђа.
Стога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Мађари у последње време, од 1353. године, почели показивати своје старо непријатељско расположење.
Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда.
Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима.
Стога свега, Душан се решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи капетаном хришћанства, борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.
Душанова верска политика до тог времена није била много пријатељска према римокатолицима. Православна јерархија имала је моћан утицај у Србији од почетка XIV века.
После српских освајања на југу тај се утицај само повећао; православље је било једина спона која је везала српске освајаче с побеђеним Грцима и која би, можда, временом могла учинити, да се та два елемента више приближе.
Стога је Душан задуго био чист православац. У члану 6. његовог Законика римокатоличка вера звала се јерес латинска. Тим чланом цар је наређивао, да се врате у православље сви они, који су раније преверени. Ко то не учини биће кажњен, исто као што ће бити кажњен и римокатолички поп, који би православног превео у своју веру (члан 8).
У старе римокатолике тиме није дирано, они су могли мирно остати у својој вери, као што су и чинили. Цар је само пресекао сваку римокатоличку пропаганду на штету православља и дао је пуну заштиту вери, коју је сам исповедао и која је била државна.
С римокатоличке стране било је покушаја да се цар привуче западној цркви. Папа Климент VI, верски врло активна а иначе и политички моћна личност, био је незадовољан Душановом црквеном политиком и тражио је од њега почетком 1346. године да престане с прогоном римокатолика и да врати которској бискупији нека одузета места.
Постоји мишљење да је још тада, дозволивши изузетно хрватским глагољашима словенску службу у прашкој надбискупији, папа намеравао, да помоћу чешког краља Карла IV и у Чешкој боље образованих словенских калуђера постигне жељено јединство вере. Стога да је Карло IV подигао глагољашки манастир Емаус у Прагу (1347. године).
Почетком 1347. године дошла је у Рим од скадарског епископа вест о Душановој склоности за унију, што је на папином двору изазвало живљу активност, да се та склоност приведе у дело.
Писано је одмах неколико писама важнијим римокатоличким општинама Србије, какве беху Котор, Бар и Скадар, и неким угледним лицима, да покушају деловати на цара. Нарочито се много полагало на утицајног Которанина, Николу Бућу, царева протовестијара и главног финансиског стручњака Србије.
Али су те вести, изгледа, биле недовољно проверене. Кад папине пријатељске поруке и позиви нису помагали прешло се 1350. године на претње. Позивани су мађарски краљ, Млеци и велики мајстор јовановског реда да они ефикаснијим мерама утичу на српског цара.
Али све то није помогло; на ове последње позиве није се нико ни одазвао, заузет другим бригама. Душан је био противник римокатолика и њихове пропаганде понајвише због албанске политике напуљског двора, који је своје главно оруђе у борби против њега налазио у римокатоличком елементу.
Кад је краљ Лајош задовољио своје прохтеве у Италији и измирио се с напуљским двором, почео је, потстицан од папе, веће припреме за своју нову балканску политику. Године 1352. ушао је са Ђеновом у савез против Млетака, а у јулу 1353. године оженио се Јелисаветом, кћерју босанског бана Стефана II, и везао тако још тешње Босну за своју државу и политику.
Домало, његово непријатељско расположење према Србима постаде јавна ствар. То држање Лајошево и опасност од Турака и определили су Душана, да 1354. године лојално потражи наслон на папску курију.
У Авињону није више било Климента VI, него га је наследио Иноћентије VI. Њему је у лето те године стигло царево посланство, које је водио ранији которски, а сад трогирски бискуп Вартоломеј, носећи царево писмено обећање да ће прићи западној цркви и услове под којима би он то био вољан учинити. Посланство се чак заклело, да су Душанове намере искрене и добра воља ван сумње.
Али одговор авињонске курије није био онакав, каквом се цар надао. Папа је, истина, љубазно одговорио 29. августа, али у том одговору, из обзира према француском, а још више према мађарском и напуљском двору, он цара није назвао царем, него краљем, што на Душана очевидно није могло оставити добар утисак.
После, папини легати отезали су веома дуго свој одлазак у Србију; само посланство добило је пропратно писмо тек на Бадњи дан 1354. Главна личност папина посланства беше учени Француз, падски бискуп Петар Тома.
На путу у Србију бискуп Петар се, по папину налогу, састао у Пизи с чешким краљем Карлом, који је ишао у Рим да се крунише за немачког цара. Из Пизе упутио је Карло 19. фебруара 1355. једно врло важно писмо „цару Душану, нашем у Христу најмилијем брату“.
Краљ се радује царевој жељи да приступи сједињењу цркава, које ће бити олакшано тим, што ће се у богослужењу моћи задржати словенски језик. Заједнички словенски језик, племенити, како се каже у писму, јесте важна веза, која спаја ова два словенска владара, на коју Карло, да би јаче утицао на Душана, посебно удара гласом.
Ако Душан устраје на свом почетом путу, Карло му обећава своје посредовање код мађарског краља и помоћ при даљем освајању у Грчкој. Али, управо у време кад се Душан решио на тај тако важни корак, мађарски краљ организује свој поход на Србију и тако разбија битну претпоставку целе ове Душанове комбинације.
Зашто да он изазива потресе у земљи, који поред свега његова личног ауторитета, ипак не би могли изостати, кад он од тог свега дела нема никакве практичне користи? Ако папин углед не може да задржи курији тако оданог мађарског краља ни у часу, кад се, ради придобијања новог друга, обично свуда, у таквим приликама показује највећа предусретљивост, – шта ће му онда сва та унија?
Душан њу није требао, што су га мучили неки верски проблеми, него из непосредних практично-политичких разлога. Кад ти нису испуњени, он сад не само што је одбацио мисао о сједињењу цркава, него се чак љути на њу и можда на себе сама, што је примио.
Краљ Лајош упао је у Србију у лето 1354. год. Да га сузбије, Душан је кренуо на север и у августу већ се налазио под Рудником, у Брусници. По свој прилици ради ових верских питања, цар је позвао патријарха Јанићија у Жичу, да се с њим посаветује. Патријарх се ту разболео и на повратку у Пећ умро је у Полумиру на Ибру, 3. септембра.
После Душанова доласка мађарска је офанзива заустављена. Лајошева војска страдала је, сем од Срба, још и од неке заразе, од које је умро и сам краљев брат, хрватско-далматински херцег Стеван. После његове смрти мађарска војска повукла се из Србије без икаква успеха.
Душан није могао да против ње предузима јаче мере једино стога што се журио на југ, где су се догађале ствари од пресудног значаја, и друго, можда, стога, што није хтео да јачим противнападом изазива Мађаре на осветне борбе.
Љут због овог мађарског напада, Душан није хтео да скрива своје огорчење пред папиним изасланством, које му је стигло негде у марту 1355. год. Биограф бискупа Томе даје врло занимљив опис тог састанка. Душан је, вели он, био ’телом већи од свих људи на свету овог времена и страшан у лицу.’
Папине посланике дочекао је охоло, опкољен властелом и војском, и дао им је одмах до знања, да је од лањске године изменио своје држање. Биограф казује, да је због цареве срџбе сам бискуп Петар био у опасности. Душан је чак забранио својим римокатолицима у војсци, да нипошто не смеју присуствовати мисама, које је бискуп служио.
Кад је, за инат, ’желећи смрт да би се умножила римокатоличка вера’, бискуп једно јутро одслужио мису, позвавши на њу све верне, и кад су упркос забрани, на њу дошли немачки најамници, цар се беше разгневио још више. Али се умирио привидно доста брзо, кад му је вођа најамника, вероватно Палман, изјавио да су они спремни, за одбрану вере не претрпети казну него ући и у борбу.
Такво држање бискупово, у његовој земљи, утицало је на Душана, да потпуно одустане од раније намере. Озлојеђен због пропале мисије, бискуп је из Србије, на повратку кући, кренуо краљу Лајошу и тражио од њега да рат настави свом жестином…”
Хронограф / Wikipedia
