Архиепископ Аверкије Светотроицки и Сиракуски: О отпадништву (апостасији)

Немамо ми, нити снаге нити ауторитета да зауставимо Апостасију, као што је Епископ Игњатије нагласио: „Не покушавај да је зауставиш својом слабом руком…“

Али, шта онда треба да радимо?

„Избегавај је, заштити себе од ње, и то је за тебе доста. Упознај дух времена, проучи га да би могао избећи утицаје његове кадгод је могуће“ – овоме нас учи исти Епископ Игњатије.

А зар његове речи, написане пре више од 100 година и које се тако очигледно односе на наше време, не изражавају истинску пророчку инспирацију и несумњиво просвећење са Небеса: „Судећи по духу времена и интелектуалном врењу, мора се претпоставити да ће се структура – институција Цркве, која се већ дуго клима, срушити страшно и изненада. Никога нема ко би ово могао зауставити или му се супротставити. Средства која су усвојена да је одрже су позајмљена од земаљских елемената који су непријатељски настројени према Цркви и који ће само убрзати њен пад, пре него га спречити. Да милостиви Господ заштити остатак оних који верују у Њега! Али, овај остатак је мали, и постаје све мањи.“

Тако, очито смо доживели да видимо овај „страшни и брзи пад структуре-иституције Цркве!“

Непријатељ људске расе користи све своје напоре и сва своја средства да га повуче доле, и широко га у овоме подржавају отворени и тајни отпадници од истинске вере и Цркве, укључујући чак и оне који су изневерили своја висока звања и заклетве као свештеници и чак јерарси који су на челу одређених појединачних цркава.

Ваистину, преживљавамо страшна времена – времена каква никада пре нису била виђена у историји Хришћанства, у историји човечанства! Времена, скоро потпуне нестабилности!

И онолико колико желимо остати верни истинском Православљу, многе обавезе су нам постављене.

Ми морамо, како нам налаже Епископ Игњатије, избегавати и штитити себе од отпадништва које тако брзо расте по свету. Морамо бранити себе од кварљивог духа времена да би избегли његов утицај.

А за то, пре свега, морамо разумети и никад не заборављати:

Да није све, што носи најсветије и најдраже име Православља заиста Православље – сада постоји и псеудо-Православље, кога се треба бојати и од кога треба бежати као од ватре;

Да је истинско Православље само оно које не прихвата нити дозвољава ни у чему, нити у предању нити у црквеној пракси, никакве новотарије које су супротне Речи Божјој и декретима Јединствене Цркве;

Да истинско Православље не благосиља нити се предаје новим модама – моралу и обичајима модерног, исквареног света, који, чак и више него у Апостолским времена, лежи у злу, јер је то свет који је напустио Бога;

Да истинско Православље води рачуна само да задовољи Бога и спасава душе, а не о удешавању привремене, земаљске среће, каријере и земаљских користи и имовина;

Да је истинско Православље духовно, а не природно и телесно, не везано за земљу – за земаљска осећања и искустава.