Пре неколико дана, Љубица Кандић, вишегодишњи професор Историје права на београдском Правном факултету, отишла је, заспавши вечитим сном, из овоземаљског живота у заједничку кућу вечног живота. Наполеон је говорио да је смрт сан без снова. Сан из којег више нема буђења.
До последњег часа она је свој, не увек лак, овоземаљски живот проживела младалачки ведро и полетно. Вера у предан рад није је напуштала, нити је посустајала у њему када су се у земљи смењивали политички пореци који, по правилу, повлаче за собом и заокрете у друштвеним наукама. Радећи на пипавом послу проналажења и истраживања историјске грађе, она није стигла да остари. У духовном смислу, њу године нису обележиле.
Преваливши деведесету, с победничким жаром саопштила ми је телефоном план за писање заједничке књиге у којој би била обрађена читава уставна историја Србије. „Ти обради 20. век и почетак 21. века, а ја ћу обрадити 19. век. Ако ми то не учинимо, тог ће се после ретко ко прихватити. Обоје смо доста тога већ објавили, обоје имамо доста исписа из историјске грађе, ти си учествовао у писању појединих устава, тако да се све то може завршити за неколико година поштеног рада.” Због наших поодмаклих година, сматрао сам да је та замисао недостижни циљ. Љубица је сматрала да наше године нису препрека нашем научном раду, него мој изговор да избегнем тако одговоран посао. Бадава сам јој доказивао, уз дужну пажњу да је не повредим, да су наше стваралачке залихе смањене, да су свежина израза и хитрина у мишљењу почеле да опадају. Ја и даље нисам имао смелости да се латим таквог подухвата.
И несабрани у једној књизи, Љубичиних десетак чланака из уставне историје Србије биће незаобилазни извор сазнања будућих истраживача те теме. Требало је најпре имати велику одважност да се о њој уопште пише после вишетомне уставне историје Слободана Јовановића. У тој научној области, Љубица Кандић нашла је простор за себе у времену прве владе Милоша Обреновића, дајући пример продорне анализе политичких установа. Дошла је до устоличења владе уставобранитеља, одакле је Јовановић у неколико књига обрадио уставну историју Србије до краја владе Обреновића. У тим чланцима, трудила се да повеже два правца писања историје. Први је суво и хладно низање чињеница, без логичког повезивања и научног тумачења, овешталим језиком и бледим и беживотним стилом. Склон му је, углавном, део академских историчара. Други правац је апсорбовање (проверљивих) чињеница у научне судове сложеном мисаоном операцијом уочавања законитости у њиховом редоследу и уопштавањима повезивањем сродних чињеница. Припадају му историчари који, поред истраживачке акрибије, имају разгранату општу културу и посебну врсту књижевног дара. Такви су у нас били: Слободан Јовановић, Радован Самарџић, Димитрије Ђорђевић.
Мада није спадала у његове великане, Љубица Кандић је у много чему била прва на Правном факултету. Током више од две стотине година његовог постојања била је прва и досад једина жена његов декан. Прва је, примерним истраживачким подвижништвом написала четворотомну историју Правног факултета (од оснивања до 1945. године). Свесна да архитектонски лепа зграда Правног факултета, која је још и културни споменик, с временом постаје тесна за испуњавање своје намене, она је, за време свог деканског мандата, спровела уградњу анекса првобитној згради, не нарушавајући њен јединствен спољни изглед. Тим првинама обезбедила је себи занавек нераскидиву везу с Правним факултетом.
Само мали број људи које је она одабрала зна о једној њеној племенитој особини. За Љубицу пријатељство је било светиња. Сва њена пријатељства потицала су од срца, а не од рачуна. У њима се држала Сенекиног обрасца: „Пријатеља насамо кори, јавно хвали.” Када би њене пријатеље други нападали, није штедела себе бранећи их. Али је зато „у четири ока” умела да буде њихов беспоштедни критичар.
Љубица је била обилати радник и неуморни радиша. У животу сам се највише нарадио када сам јој, пре више од тридесет година, био продекан за наставу. Од тада до данас нисам упознао неког који би у једном дану обавио толико послова, а да сачува ведрину и свежину, правећи планове за још плодотворнији сутрашњи дан. Само таквим беспоштедним радом, она је могла у много чему ићи испред других на Правном факултету. Љубица Кандић била је један од малобројних раденика факултета које ће он вечно памтити и бити им захвалан. Зато што је била први летописац његове историје и зато што је доградила његову кућу. Пријатељство с Љубицом, које је често бивало дубље и јаче од родбинских односа, остаје у њеним пријатељима као утешилац када тугују и као садруг када се радују. Вечни јој мир и светао помен.
Ратко Марковић, Политика
