Драган Стојић: ШОТА У БОЖУР БАШТИ и бежанија Скендербега

Усташе и даље сањају Хрватску до Земуна или чак до Новог Београда, мађарски шовинисти део северне Србије, а косовскометохијски Албанци, од којих су неки захваљујући немачко – италијанско – бугарској окупацији у Другом светском рату на тло наше јужне покрајине стигли из „земље орлова“, и даље играју шоту у божур башти, тако да српска крв и не може честито да се осуши, јер са ђонова крвавих ципела разних „хоџијеваца“, „ругована“, „тачијеваца“ и „куртијеваца“ стално остају црвени трагови.

драган стојић

Оставимо ли за ову прилику по страни прокламоване циљеве Призренске лиге још из 19. века о уједињењу свих Албанаца на тлу балканских држава од који су, гле чуда, све већински православне (Србија, Грчка, Северна Македонија, Црна Гора), у срце Србије – Косово и Метохију – канџе су забодене 1963. године, када је оно из фазе аутономне области прерасло у аутономну покрајину, из чијег назива је пет година касније избачена именица „Метохија“, што је, упркос принудном слетању иза решетака југословенских затвора, дало крила сарадницима албанских тајних служби, који су у Призренском процесу 1956. осуђени за непријатељску делатност и шпијунажу, по сопственом признању подржавани од стране својих истакнутих политичких функционера, између осталих и Фадиља Хоџе, потоњег потпредседника (Председништва) СФР Југославије, уз дисидента Адема Демаћија свакако најутицајније личности међу албанском мањином на КиМ од 1941. до распада авнојевске државе.

Група осуђених на овом процесу у саставу Нијаз Маљоку, Седат Дита, Хоџа Шанија, Демуш Цахани, Ибрахим Мон, Мухадри Реџеп, Бајрами Хасан, Емини Мухамед и Сали Мехмед открили су да су за Албанију радили и други утицајни косовскометохијски чиониоци попут Мехмета Хоџе, Џевдета Хамзе, Исмета Шаћирија. Ступањем у брак са својом супругом, Шаћири се „удао“ за Абдуља Келезија, тадашњег потпредседника, према Југославији и Србији изразито непријатељски настројене Владе Албаније, пошто су им жене биле сестре, а одстрањен је из политичког живота због силовања српске девојчице, притом му је син, заштићен од стране одређених комунистичких структура у Београду, остао на слободи упркос активном сепаратистичком ангажману.

Како су комунисти (формално) српске националности опортунистички гледали на шиптарске потезе – често их подржавали или немо посматрали шта се догађа – пре него што је ситуација измакла контроли у одбрану целовитости Србије и Југославије стао је представник Турака Кадри Реуфи, који се у априлу 1968, уз бурно негодовање Фадиља Хоџе и њему оданих кадрова, залагао да се у уставу јасно нагласи да су Косово и Метохија односно Војводина део Србије у које су ушли „на основу изражене воље становништва…“. Три године касније Реуфи је протестовао због притисака на његове сународнике да се на попису становништва у Југославији изјасне као Албанци, због чега је одстрањен из Савеза комуниста (СК) и политичког живота, да би 1987. заједно са Јовом Шотром и Милошем Секуловићем био рехабилитован од стране Покрајинског (Косовског) комитета СК, у ком су и даље главну реч водили Албанци, пошто је време показало како су износили истину.

„Кумови“ данашње „Републике Косово“ нису штедели ни грла, па су се на свадби Худа Добруна, у Ђаковици 1969. године, „венчали“ са рушиоцима државе одавањем поште убијеним сепаратистима, а да Срби, иако су то свакако знали, нису добродошли на славље потврдили увредљивим песмама „Влаше, сине Влахиње“ и „Краљ Никола, кравља главо“.

Мада су привредно–политички функционери, који су присуствовали овом догађају, касније искључени из Савеза комуниста, све је учињено да се, у тада већ албански вео, уплете и српски, за шта је послужила свадба Стевана Стојадиновића из Матарушке Бање код Краљева.

На том скупу је певано: „Од Приштине па до мора биће опет Црна Гора“ и „Гледао сам Скендербега пред Милошем како бега“, цех је платила неколицина људи, а Вели Дева је неке од присутних на свадби окарактерисао као непријатељске синове, јер су очеви њих тројице „били сарадници окупатора или четника“. У данашњем односу снага, првонаведена песма би се теретирала и као антисрпска, али је у то време она сматрана свесрпском, јер су и Црногорци с Косова и Метохије себе сматрали делом ширег српског националног корпуса.

У маси разних квазилевичарских организација албанске провенијенције, нашли су се и они који ће током последње деценије 20. века активно учествовати у оружаној побуни и терористичким нападима, на које су наше снаге безбедности првобитно млако реаговале, од средине 1998. их послале у нокдаун, међутим, НАТО агресијом су кривци за рушење уставног поретка Србије и СРЈ изведени из ринга пре него што су доживели нокаут.

драган стојић

Међу њима се истиче неколико имена везаних за „Револуционарну групу Косова“, формирану почетком 1970-их: Хилми Рамадани је касније постао саветник Хашима Тачија, Хидајет Хисени, Тачијев политички саборац, потом у Куртијевом „Самоопредељењу“, а међу њих се „ушуњао“ и стриц Рамуша Харадинаја – Исмаил.

Сви борци за људска (чешће нељудска) права ће понављати мантру о бруталној акцији српске полиције приликом покушаја хапшења главешине ОВК Адема Јашарија 1998. године, када је страдало и скоро 20 чланова његове фамилије, иза чијих леђа и забарикадираних врата се крио, отварајући ватру на припаднике МУП-а, али нико неће поменути да су у том истом селу – Доњи Преказ (општина Србица) – јаком сепаратистичко–терористичком упоришту, 17 година пре тога, маја 1981, у намери да правди приведу Тахира Мехаја, своје животе окончали Салих Хасановић, Мухамет Сељманај, Војо Тубић и Миланко Пејовић.

Дрскост је ишла толико далеко да су Фадиљ Хоџа и његови сарадници, између осталог 1982. године, координирали протестне акције и то, невероватно али истинито, са београдског Дедиња. Дакле, из српске собе рушена је српска кућа!

Знамо како је, бар досадашња епизода, ако не цела серија, завршена. Хранили смо кера да нас уједе. Још смо му и кућицу направили.

СПЦ у Црној Гори
Драган Стојић

Коришћени извори:

– Др Миомир Гаталовић : Бурна времена – Косово и Метохија у државној
политици Југославије 1966 – 1969, ИСИ, Београд, 2018.

– Др Петар Ристановић: Косовско питање 1974 – 1989, Прометеј , Нови Сад,
Информатика, Београд, 2019

– Зејнел Зејнели, Богољуб Јанићевић: Рачак – потпуна истина, Филип
Вишњић, Београд, 2011.

– Дневни лист „Политика“, Београд,15.мај 1981.