На сваком делу света, у свакој држави се учестало или повремено дешавају немири, али је Србија посебна по томе што у њој чешће животе губе чувари реда и мира него демонстранти, што се десило и првог јунског дана 1993. године. За тако нешто Србима, очигледно, нису потребни непријатељи. Довољна је „пријатељска ватра“.
Док је у сали Савезне скупштине, то јест парламента СР Југославије (СРЈ), врило као у кошници због расправе о смени Добрице Ћосића, првог председника младе заједничке државе Србије и Црне Горе, коју су иницирали посланици Српске радикалне странке и Социјалистичке партије Србије, оптужујући га да се четири дана раније тајно састао са војним врхом у намери да уз подршку армије са чела Србије сруши Слободана Милошевића, додајући да је његов саветник Владимир Матовић incognito комуницирао с хрватским функционерима, у холу данашњег Дома Народне скупштине Републике Србије избио је сукоб између Бранислава Вакића, народног представника Шешељевих радикала с једне и Михајла Марковића, посланика Српског покрета обнове с друге стране.
Марковић је извесно време наилазио на прозивке лидера СРС-а и његових сабораца због лептир машне која је била део његовог политичког имиџа, а како је странка чији је члан био водила прозападну политику, радикали су га прозвали „Цимерманов конобар“, инспирисани блискошћу СПО-а са амбасадом САД у Београду, којом је својевремено шефовао поменути Ворен Цимерман.
Пркосећи намерама владајућег СПС-а и опозиционе СРС да смене Ћосића, Михајло Марковић је током расправе жестоко прозвао Шешеља стављајући му на душу читав низ наводних грехова: од тога да је војно – полицијски шпијун, пљачкаш, чак и сарадник ХДЗ-а, предлажући да Савезна скупштина стави на дневни ред „велеиздајничко понашање Војислава Шешеља“.
Тензије су толико расле да је у холу парламентарне зграде дошло до физичког сукоба, а Анкетна комисија, формирана непосредно после сазнања да је Бранислав Вакић, четнички војвода и боксер завидне каријере, нокаутирао свог неистомишљеника, добила је задатак да испита случај и обавести законодавну власт заједничке државе Србије и Црне Горе о овом немилом догађају (Занимљиво је да је Михајло Марковић, пошто је „нокаутиран“, отишао кући, сео на стаклени сто који је пукао, те је овај завршио у болници задобивши двадесетак копчи на задњици. Човек једноставно није имао свој дан! Прим. Хронограф).
Међутим, чим се информација о инциденту проширила, Српски покрет обнове је организовао демонстрације пред зградом парламента.
Цепање државне заставе СРЈ, стављено на терет троје демонстраната, од којих се пензионисана учитељица Надежда Петровић изјаснила да се „ничег не сећа“, означило је симболично ионако разбијено национално јединство на атоме, јер је молекул српске слоге пре тога поцепан.
Како су окупљени на протесту намеравали да упадну у зграду парламента, интервенисали су припадници МУП-а Србије, док је Вук Драшковић, лидер СПО-а прогласио „ратно стање“, а да је оно постало братоубилачко сведочили су и лекари у београдском Ургентном центру констатујући смрт 24-годишњег полицајца Милорада Николића. Многи полицајци и демонстранти задобили су различите повреде због којих су, такође, завршили у овој здравственој установи.
С повредама је ухапшен и смештен на болничко лечење и Вук Драшковић са својом супругом Даницом Драшковић, а његови телохранитељи Звонко Осмајлић и Драган Вушуровић, потоње жртве убиства на Ибарској магистрали 1999. године, такође су привремено лишени слободе. Министарство унутрашњих послова Србије је, пак, челника тада најјаче опозиционе странке, у саопштењу прозвало због атака на њеног припадника Илију Ђурића, истичући : „Група од око 1500 агресивних изгредника, у организацији СПО-а, коју је предводио Вук Драшковић, покушала упад у Савезну скупштину и при томе је употребила ватрено оружје… Вук Драшковић је физички напао Ђурић Илију…“, гласио је део дужег саопштења овог министарства силе.
Бурни јунски дан, још бурније вече и ноћ, отворили су простор за различите реакције, пристигле с више страна, нормално, дијаметрално супротних.
Војислав Шешељ се, што је многе зачудило, противио забрани СПО, иако је српско јавно тужилаштво ту меру затражило од Уставног суда Србије, тврдећи да „треба инсистирати на индивидуалној одговорности“, али је касније минимизирао Вакићев поступак објашњавајући како је Марковић вређао посланика његове странке.
С друге стране, Коштуничин ДСС, коалициони партнер Српског покрета обнове у ДЕПОС-у, поднео је кривичну пријаву против Н.Н полицајца због наношења повреда Драшковићу, а остале партије супротстављене власти у Србији, мада су догађаји везани за федералну државу, исто тако су држале страну својим саборцима.
Пре касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом, у богатом саопштењу се огласио и Стејт департмент (министарство спољних послова САД) у корист опозиционог првака, наглашавајући да су: „озлојеђени због батинања и других малтретирања којима су изложени господин и госпођа Драшковић..“, а француски председник Франсоа Митеран је, подржан од стране грчког премијера Константина Мицотакиса, одиграо пресудну улогу да се поменути брачни пар ослободи, што се на крају и десило. У посету Драшковићу упутио се и патријарх српски Павле (Стојчевић).
Од забране СПО није било ништа, Вакић је пред Анкетном комисијом признао кривицу, што је констатовано током скупштинске расправе, али, упркос констатацији и Ранка Бабића, члана овог тела делегираног од стране Вакићеве партије, да се инцидент догодио с Марковићем у улози жртве, парламент је гласао против усвајања оваквог закључка, што је протумачено као капитулација пред радикалима.
Молим(о) Бога да се не понови, мада често слути на репризу!
