Баба Анујка је прва жена серијски убица на нашим просторима. Готово пола века она је сејала смрт и страх по југу Баната својом „ђавољом водицом“, а њени бројни клијенти били су убеђени да је у дослуху са самим ђаволом.
Анујка ди Пиштоња, пореклом Румунка, рођена је 1837. године од оца Павла и мајке Марте. Убрзо после њеног рођења, породица се са подручја Мориша преселила у банатско село Владимировац, тада познато под именом Петрово село, које се налази између Београда и Вршца. Анујкин отац био је угледан паор и желео је да му ћерка изучава високе школе, па је тако боравила по интернатима, где је, како је касније открила на суђењу, постала „сомнабулна“ (ходала у сну). У то време се веровало да људи који ходају у сну имају натприродне моћи. Још један догађај који ће одредити њену, а и судбину многих становника Баната, одиграо се када је Анујка имала 12 година. Тада ју је спопала чудна болест и није могла да помера ни руке, ни ноге, само је непомично лежала. Људи који су је посећивали често би прокоментарисали да ће постати врачара и ето, она постаде врачара.
Најпознатија банатска врачара и власница једне од најпознатијих кафана у округу, пуних педесет година тровала је људе широм Баната. Она је имала своје сараднице које би обилазиле околна села и распитивале се у чијој кући има размирица, а затим препоручивале баба Анујку која ће решити све њихове проблеме. Као свака врачара и Анујка је тражила од својих клијената да понесу специјалне састојке, па је тако свако ко је долазио морао да понесе једну црну кокошку, једну белу кокошку, торбу пепела, трица и босиљка, а затим би у једној мрачној соби у диму тамјана посипала по поду пепео и изговарала тајанствене речи од којих би се ледила крв. Пошто је завршила са бајањем, старица је клијентима давала једну бочицу омађијане воде уз упутство за коришћење и тачним даном кад ће проблем нестати. Тада би трипут позвонила једним звонцетом што је значило да се „споразумева са ђаволом“ а клијентима би рекла да само послуже воду непријатељу, док ће се ђаво побринути за остало.
Баба Анујка је била изузетно вешта у својим прорачунима и увек је погађала кад ће проблем нестати. Обично је то било осмог дана од дана кад се непријатељу послужи вода. Ово је, наравно, имало токсиколошку подлогу. Анујка је сваког клијента питала колико је проблем тежак, мислећи на тежину особе којој ће се вода послужити. На тај начин знала је коју дозу арсена је потребно сипати у воду да би отров деловао. Неретко је своје напитке зачињавала отровном биљком татулом коју је сама брала у пољу, а арсен је набављала по апотекама.
Пуних четрдесет година владала је незаинтересованост аустроугарских власти за оптужбе које су долазиле са свих страна. Њима је најбитније било да је Анујка редовно измиривала обавезе према држави, а како су сахране покојника обављане веома брзо и нико од најближих сродника није тражио обдукцију, нису желели да отварају истрагу. Баба Анујкина злодела коначно долазе на наплату 1927. године кад је 29. децембра напрасно преминуо Гаја Прокин, имућни удовац из оближњег села Иланџа. Иако је био у шездесетим годинама, Прокин је био здрав и снажан човек који је волео живот и друштво. Своје богатство које је стекао трогодишњим радом у Америци поделио је двојици синова, а себи је оставио тек онолико колико му је било потребно за живот. Свом сестрићу Милану обећао је да ће му после смрти оставити осам јутара земље, међутим Милан и његова жена били су нестрпљиви и ангажовали су тада широко познату Анујку. Због сумње да је умешана у смрт Гаје Прокина, панчевачки иследници приводе Иланџанку Љубинку Миланков која не само да је знала шта се десило са Прокиним, него је била најближи сарадник баба Анујке. Тада је наређена ексхумација неколико тела људи који су напрасно умрли и код сваког су пронађене отровне честице арсена и живе. Ово је била солидна основа за подношење оптужнице против баба Анујке која је тада имала 91 годину и њених сарадница. Свему овоме је помогло сведочење једне од сарадница, Савете Давид, која је хтела да се освети јер после вишедеценијског шегртовања није добила ни динара. Баба Анујка је коначно 1929. године осуђена на 15 година тамнице у Пожаревачком затвору.
Према непотврђеним причама, баба Анујку су 1941. године из Пожаревачког затвора ослободили Немци и она се вратила у своје село и ту умрла у 104. години, а њене сараднице стрељане су 1945. године. Др Шимон А. Ђармати, који је 2007. године издао књигу Баба Анујка – врачара из Владимировца, у завршној реченици каже: „Баба Анујка, та ситна, наизглед наивна и невина старица, заорала је дубоку и отровну бразду у животима многих становника Баната, те чудесне равнице.“
Кафенисање.рс
