Пророк Достојевски: “ЗЛИ ДУСИ” су настали по истинитом догађају, али су и предвидели шта ће се догодити са Русијом

0

Повод за роман „Зли дуси“ (наслов на руском гласи „Бесы“) Достојевски је пронашао у догађајима везаним за тзв. Нечајевски процес. О чему се заправо ради?

зли дуси
Кадар из филма „Бесы“ (2014)

Новембра месеца 1869. године у Москви се догодио злочин, убијен је студент академије Иванов. Московске новине су пренеле да је злочин починила група од пет завереника на челу са Сергејем Нечајевим. Врло брзо полиција је расветлила случај и ухапсила је заверенике, али Сергеј Начајев је успео да побегне у иностранство. Током испитивања ухапшених, полиција је утврдила да је разлог убиства жеља студента Иванова да раскине са тајним „револуционарним“ братством у којем је био члан због промењених његових погледа на основне идеје које је то братство прокламовало. С обзиром да су чланови тајног братства дали завет „на крвљу“, Начајев је искористио такву „револуционарну хипнозу“ и убедио остале чланове братства да се издајник Иванов има убити.

Достојевски је помно пратио све оно што је било везано за тај полицијско-судски процес. С обзиром да је Фјодор Михајлович имао изразито негативан став према револуцији „као облику исказивања политичке борбе“ овај процес га је додатно заинтригирао као потенцијално могућу идеју за нови роман.

Достојевски је чак узео да прочита „Катехизис революционера“ дело које је написао сам Начајев. У том делу Начајев је публиковао основне принципе радикалних револуционара који су били окупљени око тајног друштва. По Начајеву револуционар нема породицу, нема пријатеље, нема домовину. Цело биће револуционара, како Начајев пише у том делу, је усмерено на постизање коначног циља а то је побуна. Циљ до којег се жели доћи, по Начајеву, оправдава сва средства па чак и криминал.

Полазећи од такве идеологије није нимало чудно што је вођа ове тајне организације својим друговима, члановима тајног удружења, предложио убиство студента Иванова.

Сергеј Начајев је осуђен за убиство члана тајне револуционарне ћелије и умро у затвору 1882. године. Он је послужио Достојевском као узор за лик нихилисте у роману „Зли дуси“.

Достојевски је, као неко ко је умео да предвиди развој догађаја у руском друштву, у овом случају видео симптоме друштвене болести која ће у наредном периоду изазвати деструктивне догађаје у руској држави на таласу Октобарске револуције. Имајући то у виду, Фјодор Михајлович је дошао на идеју да напише роман у којем је желео да прикаже колико је опасна идеја која у себи носи негацију морала, религије, људских односа, породице као основних темеља друштва. То је основна идеја романа „Зли дуси“.

У овом роману Достојевски приказује мали круг завереника „нихилиста“ код којих главну реч води Петар Верховенски, циник, провокатор, једном речју – човек без морала. Он је организовао убиство Схатова, који је, као и Иванов, одлучио да раскине са таквом идеологијом и да у себи пронађе друге вредности верујући у неку другу Русију, у неку другу мисију руског народа која није револуционарна.

С обзиром да је колоритност приче у роману „Зли дуси“ била изузетно упечатљива и веродостојна, писац је морао да пружи додатна објашњења о свом роману, и то – да он није лично познавао Начајева, него да је лик Верховенског уметничка слика, а не портрет одбеглог револуционара.

Фјодор Михајлович у свом роману јасно истиче да нихилисти нису ништа друго него шака „ђавола“ који спроводећи своју паклену идеју у виду жеље да се оствари револуција око себе сеју патњу, страх и смрт људи, веома често без јасног става зашто је тако нешто потребно.

Исто тако Достојевски се у свом роману осврће и на саму појаву „нихилизма“ као и на њено порекло за коју каже да је то идеја која се базира на лажима. Кроз роман „Зли дуси“ Фјодор Михајлович је сасвим јасно и крајње уверљиво истакао да појава групе завереника није случајна, она је, по Достојевском, нужан производ који је настао као последица великог ширења у то време либералног схватања да је све оно што долази са запада добро и да се има прихватити без резерве као исправно и тачно, као нешто што је Русији крање потребно и нужно, пренебрегавајући сву штетност коју у себи носе таква схватања по руско друштво.

Фјодор Михајлович Достојевски

Одговорност за појаву такве идеологије писац ставља на представнике интелектуалне елите у тадашњој Русији. У роману „Зли дуси“ Достојевски такво схватање црта кроз лик Степана Трофимовича Верховенског, оца Петра Верховенског, којег описује као изразитог либерала западњачких погледа који наивно верује да са запада долазе само добре идеје које могу помоћи у реформи Русије. Таквим схватањем отац гура сина у чељусти нихилизма и од њега ствара прво потенцијалног, а потом и правог убицу.

Међутим, централни лик овог романа је Николај Всеволодович Ставрогин, који као изразити представник аристократског реда пријатне и лепе спољашњости у себи носи дубоку унутрашњу пустош и неверицу која ће га на крају романа одвести у чин самоубиства. И у овом лику, као и код многих других ликова, Достојевски се не задовољава спољашњом формом лика, но напротив, трага за оним унутрашњим нагоном који се голим оком не види.

Писац као да каже: Ето шта се догоди кад човека који је без вере опхрвају демони. Трагедија је нужна!

Мартин Шонгауер, Искушење Светог Антонија, гравура, 1470-75.

У роману „Зли дуси“ читалац урања у атмосферу опште сујете, гордости, губитка чврстих моралних вредности, немања вере. Роман је заправо истинска трагедија која ће се касније преломити са свом својом погубношћу на комплетно руско друштво.

ФБ страница Србија 2

Наслов, опрема, лектура/коректура: Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.