Мишко из мог детињства, а не „Лепи Миша“ или холивудска звезда – Љиљана Вујин Миљевић

Мог друга из „кратких панталона“ Мишка овековечио је Момо Капор у свом првом роману „Фолиранти“. Тамо је он Милош Милошевић или Лепи Миша, прво момак са штрафте у Кнез Михаиловој, а после – трагично у Холивуду настрадала звезда у успону, један од Моминих фолираната.

У својој, по многима контроверзној, књизи „Горила“, њиме се такође бави и Душан Савковић. Недавно је и телевизија „Хепи“ најавила емитовање серије у којој ће, између осталих, бити речи и о њему.

Разуме се, он јесте био Милош Милошевић, или тачније: Милош Б. Милошевић, али за мене је увек био и остао само Мишко, дете Хајдук Вељкове улице у Књажевцу.

Моја прва сећања на Мишка су, рекла бих, из моје осме године.

Био је унук и наследник имена, а требало је да наследи и највећи део имовине, чувеног књажевчанина Милоша А. Милошевића.

Откако памтим, Мишкови родитељи су већ били разведени. Он, као син и будући наследник, задржан је код оца, док је старија сестра са мајком живела ван Књажевца.

О Мишку су, у ствари, бринули деда и бака – „мајчица“, како су је сва унучад звала.

И тада, а и са ове временске дистанце, Мишко је за мене био драг другар, а нимало није случајно што је касније, када више у Књажевац није долазио ни у посету, добио име „Лепи Миша“. Више је личио на оца и мајчицу, али када сам први пут видела његову мајку, од њеног лица буквално нисам могла да одвојим поглед. Тог момента у својој детињој машти нисам могла да замислим лепше лице и тај први утисак још увек је жив у мојој уобразиљи.

Мишка никада нисте могли да видите намрштеног. Увек је имао да исприча неку догодовштину и несташлук, у коме је и сам учествовао. Стварном или измишљеном, свеједно. Али, смејала су му се само уста.

Очи су му се смејале једино када је причао о својој Белки, керуши коју је обожавао, када би препричавао Белкине враголије и величао њену памет. Сећам се колико је било радости у његовим очима и на лицу када ме је, бацивши каменчић у мој прозор, дозвао да ми исприча како је његова Белка надмудрила шинтере: “Видео сам, шинтери бацили отровни колач да трују кучиће, а Белка подигла ногу и попишкила се на њега. Замисли како је паметна!“.

Четвртком ујутру и суботом увече и он и ја морали смо да почистимо онај део улице којим су се протезале наше куће и дворишта. Тако је тада било у Књажевцу. У неко преподневно време, петком и недељом, прошао би општински службеник и ономе испред чије куће није очишћено наплатио би казну на лицу места.

Ја сам ту била у предности – мала кућа, мало двориште, па мали и део улице за чишћење. Мишко је морао више да се потруди. Имали су они и своју Јелу, која би могла да уради и то, као и све друго у њиховој кући, али деда Милош је „тренирао строгоћу“. Умео је чак и да стоји и надгледа чишћење. И стално је имао неке примедбе.

„Милоше, па зар наследник да чисти сокак?“, нашалио се једном комшија. „Ако хоће да једе, мора и да ради“, одговорио је, памтим, деда Милош.

Умео је Мишко да изводи разноразне враголије, па је често могло да се чује по комшилуку љутито: “Онај Милошев мангуп опет…“ Ја сама сам се поред њега осећала некако заштићеном. Када је он био у близини, варошки мангупи су ме обилазили у широком луку.

Више ни уз највеће напрезање не могу да се присетим у ком смо узрасту били када је једног дана дошао да ми се похвали: “Знаш, ја прелазим да живим код маме“. Али памтим своја подељена осећања тог момента: колико сам се радовала због његове радости, толико сам била жалосна што губим другара.

У Књажевцу га више никада нисам видела.

Године су прошле и мислим да сам била при крају средње школе када сам са мајком боравила у Београду. Негде код Цветног трга, чуле смо да неко зове моју маму. Станемо, окренемо се, кад – Мишко трчи и води двојицу малишана: “Јао, нисам био сигуран да сте ви, па трчим да вас стигнем“. Не могу да опишем колико смо се сви радовали том сусрету. На питање моје мајке чија су му та деца коју води, на свој препознатљив начин, одговорио је: “То су деца новог мужа моје маме“.

Више га никада нисам срела.

Много пута сам имала прилику да чујем препричавања београдске чаршије, која су га помињала у овом или оном контексту. Једном је чак кружила прича да је легао насред улице Маршала Тита и зауставио сав саобраћај! У неке од тих прича и нисам веровала, али ова ми је баш личила на оног Мишка, из времена нашег дружења.

Опет су прошле године. Знала сам да је отишао у Париз, па у Америку. А једног дана су готово све новине објавиле да је убијен у Холивуду, заједно са супругом глумца Микија Рунија.

Тако је мој другар Мишко на трагичан начин постигао светску славу којој је дуго тежио и „заслужио“ да буде поменут у првом роману Моме Капора.

Књажевчанин засенио Холивуд, а онда је убијен под неразјашњеним околностима

У то време сам била при крају студија. Помно сам пратила вести у штампи о овом случају. Не толико из радозналости, колико зато што сам била потресена и тужна. Обузимало ме је и неко саосећање.

У студентском дому ми је тада била цимерка једна прелепа Црногорка. Студирала је медицину и спремала испит из Судске медицине. Не знам да ли је тако и сада, али у то време је студентима медицине то обично био последњи испит. Више се не сећам ни цимеркиног пуног имена, много је времена од тада прошло, али памтим одлично да је, неким чудним случајем, и она је била Мишка. Тако смо је звали.

Сећам се да је једнога дана дошла с факултета сва несрећна и истовремено задивљена: “Јао, данас смо имали вежбе из Судске. Из Америке су довезли оног Милоша Милошевића. Видела сам га у сали. Не можеш да замислиш колико је леп и овако мртав!“.

Од ове фамилије Милошевић у Књажевцу више никога нема. Кућа у којој је Мишко рођен и провео своје најраније детињство давно је променила власника, али је обновљена и споља изгледа баш као у време кад смо били деца. На белој гвозденој капији још увек стоје иницијали „М.А.М“ (Милош А. Милошевић). И даље, како која генерација деце научи да пише, уз „М.А.М“ појави се још једно, кредом дописано „А“, па испадне: „мама“.

Негде у Риму и сада постоји један Мишко. Као мали, са мајком је проводио део сваког лета у Књажевцу. Кажу да и данас долази и ту проводи по неколико дана одмора, сада са супругом. Ја сам га последњи пут видела када је био дете. У то време није личио на ујака, али сам сигурна да би се тим малим полиглотом и предивно васпитаним малишаном, да су живи, поносили и онај Мишко из мог детињства, али и увек строг и захтеван прадеда Милош.

Извор: Књажевачке новине