Учитељица дневно ПУТУЈЕ 140 КИЛОМЕТАРА!

Ужице – Трчи шесторо малишана пред дотрајали „југо” који се макадамом једва пробија према школи кроз планинско село Јасик, надомак Бачеваца код Бајине Баште. Њиме стиже њихова учитељица Ивана Марјановић, која из 70 километара удаљеног Ужица мења неколико превоза да би дошла у ово село на своје радно место. Иванин 15 година стар „југо” само је последња етапа вишесатног пута. „Ево је, долази”, вичу њени ђаци и лете јој у загрљај, а она их, излазећи из аута, уз осмех прихвата.

учитељица путује
Ивана Марјановић са шесторо ђака у селу Јасик/Фото С. Јовичић, Политика

Зна и старо и младо у Јасику да учитељици свако јутро ваља рано устати и запутити се на далек пут. Крене она из ужичког насеља Крчагово око шест изјутра, најпре градским превозом до аутобуске станице, онда локалном линијом према Бајиној Башти, преко Кадињаче и Костојевића, па изађе у Рогачици код Дрине да би се пребацила до Бачеваца. У том правцу иде други аутобус, који из Бајине Баште путује ка Љубовији, Шапцу и даље ка Београду. У Бачевцима седне у свој „југо”, ту паркиран, којим се превози до десетак километара удаљеног Јасика, у брдима Маљена. У школу долази око пола девет, где је већ чека свих шесторо ђака те четвороразредне школе и увек јој трчи у сусрет. Настава траје четири или пет часова, повратак у Ужице је, кад окраћа дан, скоро по мраку. Свеукупно, око 70 километара у једном правцу Ивана прелази, па још толико у повратку, за целу школску годину више од 25.000 километара. И тако већ шест година заредом.

– Навикла сам, није ми тешко. Волим овај посао и увек сам га радила по селима овог краја. Прво у Костојевићима (путовала 70 километара у оба правца), па у Семегњеву где је само био један ђак (72 км тамо и овамо), а последњих година у Јасику, најдаљој школи. Ту су много добра деца, вредна, углавном ђаци пешаци. У први разред иду Маријана Арсеновић, Јелена Лукић и Адам Симић, у трећи Небојша Милосављевић, у четврти Марко Арсеновић и Анђела Симић. Увек ме с радошћу дочекају, а и ја сам срећна кад их видим – каже за „Политику” Ивана.

„Наша учитељица је најбоља”, углас вичу њени ђаци. „Она издалека путује због нас, радујемо се њеном доласку”, каже ученица Анђела Симић која с братом Адамом и Јеленом пешачи до села Оклетца, па их у повратку учитељица повезе „југом”. А зашто не иде тим аутом из Ужица него зависи од нередовних аутобуских линија, питамо учитељицу: – Па за гориво би ми отишло пола плате, а општина Бајина Башта ми овако плаћа месечну аутобуску карту. „Југом” идем само куда нема аутобуске линије – одговара учитељица.

Зима је посебан изазов за њена путовања. У брдима су зимски дани сурови, путеви се слабо чисте, мраз зачас стегне. Десило јој се, први дан кад је овде дошла да је пут био завејан, па су га мештани Јасика чистили, а помогло је и једно полицијско возило да се учитељица до школе пребаци. Тамо тада ни струје није било, али су временом направљени бољи услови, заслугом Милојка Милосављевића из месне заједнице Бачевци и директора школе у Рогачици (чији је Јасик издвојено одељење) Рада Јездића, који су успели да крај ове планинске школе изграде чак и базен. Ивана, ипак, кад зима загуди током радних дана станује у Јасику, а викендом иде у Ужице.– Јесте у граду ближе и лакше за посао, али је у сеоским школама пријатнија атмосфера. Ту се још поштује ред, деца нису размажена, а с родитељима је добра сарадња. И кад бих могла да бирам: село или град, село ипак има предност. И то само да је мало ближе Ужицу. А и овако се може и мора, шта је ту је – скромно вели Ивана, још неудата, која се нада да ће кад оснује породицу њен будући супруг имати разумевања за ова путовања.

Учитељицу хвали и њен директор Раде Јездић, добитник Светосавске награде, који такође у тај крај путује из Ужица, па разуме њене муке. – Ивана је увек насмејана, благородна особа, никад јој ништа није тешко. Она као да не осећа терет свог жртвовања и свака јој част – вели он.

Бранко Пејовић, Политика