Милош Милошевић, млади српски глумац, у светској престоници филма познат под уметничким именом Милош Милош, пре више од пет деценија, крајем јануара 1966. године, пронађен је мртав у кући славног глумца Микија Рунија заједно с Рунијевом супругом. Вест из далеког Холивуда прострујала је Београдом и његовом чаршијом.
Била је то званична полицијска верзија немилог догађаја, која ће се испоставити као више него сумњива. Но, као и свака узбудљива филмска прича, и ова која је имала тужан крај, на почетку је деловала обећавајуће попут многих које говоре о успону од трња до звезда. Нажалост, завршила се трагично, а да бисмо покушали да је објаснимо, морамо се вратити на крај педесетих година прошлог века, када је јунак ове приче дошао да живи у Београд, или још раније, у 1941. и прве месеце окупације када се Милош Милошевић родио у живописном градићу на истоку Србије – Књажевцу.
Био је први јул 1941. године када се Књажевчанину Божидару Милошевићу (бечком дипломцу из студија економије и музике и првом секретару Удружења извозника Краљевине Југославије) и његовој супрузи, иначе школској другарици Јулијани, родио син Милош. Био је друго дете у породици – пре њега је рођена сестра Зорица. Очева породица била је угледна. Милошев деда, који се такође звао Милош, пре и за време Другог светског рата био је председник књажевачке општине. Милошев стриц Предраг Милошевић био је истакнути професор музике, композитор и диригент Београдске опере. Деда Милош и прадеда Анта били су власници чувене трговачке фирме „Анта Милошевић и син”. Међутим, после рата породица је пропатила због њихове наводне сарадње с окупатором, део имовине им је конфискован, а отац Божидар је као „непријатељ народа” осуђен на три године робије у Пожаревцу. Због тога мајка Јулијана са ћерком Зорицом одлази у Београд, где живи код рођене сестре Даринке Стаменковић, која је радила као зубар. Зорица се већ 1957. године удаје за сликара Бруна Маскарелија и одлази да живи у Ровињу. Млади Милош пак до краја другог разреда гимназије живи с дедом, бабом и болесним оцем у Књажевцу, а затим долази у Београд, где наставља да похађа гимназију. Становао је с мајком у Улици Максима Горког број 6.
Како је текло Милошево одрастање и који су били његови први контакти с филмом, али и с девојкама (Милош је важио за великог срцоломца), најбоље ће нам рећи одломак из књиге Крсташи Чубурци Радослава Лалета Вујадиновића.
Са својих 17 година израстао је у згодног и лепо грађеног момка. Био је потпуно несвестан своје лепоте. Могао је да освоји сваку шипарицу на улици. Загледале су га и старије даме.
Ћошкови су били места окупљања младих ради ћаскања, одласка у биоскоп, на игранке. Испред „Руског цара” окупљали су се они старији који су остали запамћени као жестоки момци са београдског асфалта из тог времена од којих су многи били вредни поштовања. Пре свих то је био Тоља Тасић, који је иначе први отишао у Париз 195З. године, затим Бора Главоња, Тома Пицика, Ђура Кекс, Вук и Стевица Марковић су долазили повремено и ту је Милош, као клинац, први пут видео Стевицу Марковића. Није се дружио са њим.
У Сремској улици још увек постоји посластичарница у коју је Милош стално одлазио, чији је власник био отац од Милета званог Миле Рус, Павла и лепе њихове сестре Дагмаре Стојановић. Од првог дана када су се срели, Милош и Дагмара били су упућени једно на друго, била је то, како се каже, љубав на први поглед. Дагмара је одмах прекинула везу с глумцем Душаном Јанићијевићем, с којим је била у вези месец дана. Мислила је да је он љубав њеног живота, личио је на мушкарца који вреди више од свих осталих момака и који је имао урођену способност да шармира. Остали су у добрим односима и када је он отишао у Париз.
Тих година сви смо били голобради „клинци”: Милош Милошевић, Ненад Неша Јончић, који је био нешто старији од нас, а касније је добио надимак Неша Римски, моја маленкост. Тада смо се зближили са Милошем. Све нас троје је везивао биоскоп у то време. Неша је већ био статиста на филму, а ја сам се појавио као статиста у филму Суботом увече, захваљујући томе што сам био комшија Бате Живојиновића, док ће Милош мало касније постати глумац. Трчали смо у биоскопе у центру града и није било филма који бисмо пропустили да гледамо. Стаза је била онолико дуга колико је био удаљен биоскоп у коме се приказивао филм. Од Чубуре до биоскопа 20. октобар трчали смо пет пута да исто толико пута гледамо филм Тачно у подне са Гаријем Купером.
Незаборавни доживљај збио се у биоскопу Авала на Црвеном крсту када смо нас тројица-четворица ишли да дочекамо Нову годину, гледајући два филма. Један од 22 часа па до поноћи, а други одмах после поноћи. У паузи између два филма било је извлачење лутрије. Наш друг Риста Румун, посластичар, био је срећне руке и добио на лутрији печено прасе. Можете замислити како је тек било после дочека.
Да не испадне да смо у то време знали само за биоскопе и филмове. Биле су тада популарне игранке, журке, клизање на Ташмајдану, спортске приредбе, бокс мечеви и разне прославе.
За време летњих распуста Милош је одлазио у Ровињ, у одмаралиште Београдског драмског позоришта 1959, 1960. и 1961. године. Тамо се дружио са нашим друговима из Београда Милетом Зарићем, Ратком Вујовићем, који и данас евоцирају најлепше успомене из Ровиња проведене са Милошем.
После завршене средње школе Милош је уписао експерименталну школу глуме коју је водио професор Јова Путник у Дому културе Божидар Аџија. Остали професори су били глумци из Београдског драмског позоришта. Већ тада је поседовао многе особине потребне за успех и веровао је да ће успети. Веома смо га ценили од првог дана када смо почели наше дружење. Никада до тада нисмо срели некога са тако силном жељом и убеђењем да мора да успе.
У својим првим данима глуме самоуверено је говорио да ће постати нови „Џемс Дин” и понудио нам опкладу у вези с тим. Професор Јова Путник га је представио у најлепшем светлу италијанском филмском продуценту који је био у Београду. Тада Милош добија позив да дође у Рим на кастинг за своју улогу у том филму. Добио је позивницу са резервацијом хотела у Риму и повратну авионску карту Београд–Рим коју смо сачували. Све му је, 1962. године, ишло од руке. Где год да је кренуо ствари су се одвијале у његову корист. Тако нешто нико није могао да оствари за тако кратко време. Неша Римски је био Милошев пратилац од почетка. Ишао је у Рим где је и сам покушавао да се оствари као сценариста. Био је присутан када је познати италијански глумац Росано Браци са комплиментима говорио о Милошу, његовом изгледу и лепом понашању. Неша је након Милошевог одласка у Париз често одлазио код њега у посете.
Ипак, прекретница у животу Милоша Милошевића почела је баш те 1962. године када је у Београд допутовао већ популарни млади француски стар Ален Делон, ради снимања филма „Марко Поло“.
Убрзо је почела масовна хистерија и опсада хотела Мажестик где је одсео Делон. Сви су хтели да га виде а девојке су жељно ишчекивале да се појави њихов љубимац и да га додирну. Милош Милошевић није имао контакте на филму, али је познавао новинарку Ирму Флис која је од своје редакције добила задатак да прати сва дешавања везана за филмску звезду током његовог боравка у Београду. Преко ње, Милош је упознао Алена Делона и постао његов нераздвојни пратилац у Београду.
Убрзо Милошевић одлази у Париз и постаје Делонова десна рука. Тамо упознаје младу Францускињу рођену у Мароку, Франсин Кановас, која му постаје девојка. Међутим, нешто касније, када постаје прва супруга већ светски популарног Алена Делона, она мења име у Натали Делон. Могуће је да је та лепотица „кумовала” хлађењу везе између два пријатеља. Углавном, за Милоша је Париз убрзо постао тесан. Зато одлучује да оде у Холивуд и буде први Србин (не рачунамо америчког Србина Карла Малдена) који ће направити озбиљну глумачку каријеру.
Он већ вози сјајни „бентли” и жени се добростојећом новинарком Синтијом Бурон. Прво живи у Њујорку, где уписује глумачки „Seven Arts Studio”, а затим наставља за Лос Анђелес, где наставља у експозитури исте школе. Црн, атлетски грађен, са већ добрим знањем енглеског језика и силном жељом да учи и напредује, врло брзо добија прве улоге. Тако у већ класичној комедији Руси долазе Нормана Џуисона (снимљеној 1965, али премијерно приказаној 1966. после Милошевићеве смрти) игра дојмљиву епизоду руског морнара Лисенка, док у занимљивом нискобуџетном хорору Леслија Стивенса Инкубус, једном од ретких филмова снимљених на есперанту, игра демона Инкубуса у друштву с познатим глумцем Вилијемом Шатнером (касније главним јунаком до данас непревазиђене научнофантастичне ТВ серије Звездане стазе). Истовремено, Милош се припрема за улогу у великом историјском спектаклу Пад Римског царства Ентонија Мена (сачуване су његове рекламне фотографије), али га је судбина спречила да сними и тај филм.
Но, док учи глуму, снима прве филмове и шири круг познанстава у Холивуду, Милош Милошевић одаје се и својој другој страсти – лепим женама. Постоје легенде да су, између многих, с њим биле такве звезде и лепотице као што су Натали Вуд и Џејн Фонда. Преко Алена Делона, који је крајем 1964. године дошао у Америку да још једном неуспешно покуша холивудски пробој, Милош упознаје славног „вундеркинда” Холивуда Микија Рунија, чија је каријера у великој стагнацији, као и његову супругу Барбару Ен Томасон (на филму крајем педесетих познату као Керолајн Мичел). Мики Руни, који је иако мали и неупадљив, важио за великог заводника, отворено вара своју много млађу, 28-годишњу жену и мајку четворо деце. У тренутку када одлази на снимање филма на Филипине, свом новом, свеже разведеном „пријатељу” Милошевићу, оставља жену на „чување”. Између двоје младих неминовно се рађа љубав. Све даље, укључујући и међусобне тужбе око власништва над вилом и старатељством над децом, постаје предмет вишемесечних судских надмудривања између бивших супружника. Изненада, 1. фебруара 1966. године, цела фарса ће се завршити шокантним исходом. Наиме, Барбарина пријатељица Вилма Катанија и служавка проваљују у кућу и у купатилу проналазе беживотна тела Милоша и Барбаре. Званична полицијска истрага утврдила је да је Милош пиштољем Микија Рунија убио Барбару, а затим и себе. Сам Мики Руни имао је алиби јер је у то време лежао у болници.
Све би било тако како правда каже да његово тело, које је у Београд пренесено посредством Алена Делона, нису детаљно прегледали патолози. На њему, пре свега на скроз поднадулом лицу, било је трагова жестоког насиља. Уследиле су дуге године у којима су мајка Јулијана и сестра Зорица покушавале да открију праву истину о Милошевој смрти. Биле су убеђене да Милош никада не би могао да убије некога, а краци истраге ишли су од Рунија, преко Делона, све до једног од вођа корзиканске мафије Франсоа Маркантонија. Те сумње су појачали и наредни догађаји у којима су мистериозно страдали Милошевићеви и Делонови заједнички познаници, Београђани Стеван Марковић (1968. у Паризу) и Урош Милићевић (1972. у Бриселу). Будући да су много знали „о неким стварима”, постоји претпоставка да су страдали од исте руке.
Како је и од кога завршио Милош Милошевић, још дуго ће остати отворено и нерешено питање. О прерано окончаној младости пуној узбуђења и претеране жеђи за животом Милоша и његових пријатеља, покушали су да проговоре многи новински текстови, махом исписани рукописом жуте штампе. Написане су и популарне и лако читане књиге, снимљени филмови с несигурним сведоцима из друге и треће руке… Зато ће ова изложба и пратећи програм филмова, без намере да суде икоме, покушати да кроз документа, фотографије, писма и новинске чланке, полицијске извештаје, испричају причу о младом талентованом човеку и његовом кратком али пуном животу који је могао и друкчије да се заврши.
Изложба је направљена захваљујући заоставштини Милоша Милошевића, коју је Југословенској кинотеци завештала његова сестра Зорица. Овом приликом захваљујемо њој и њеном пријатељу и Милошевом другу из младости Лалету Вујадиновићу на уступљеним материјалима.
Александар Саша Ердељановић, Југословенска кинотека
