Милион пута сам поновио у Причама са душом, то ће рећи и моји саговорници, а и ја сада – у послу је идеја најважнија. Недавно сам чуо за Black look и одмах пронашао Ивану Станковић (28).
Ова Београђанка испричала ми је своју причу са душом: анализирала је тржиште, одабрала производ који се на Балкану једе у огромним количинама, набавила специјалну машину за ферментацију и створила црни бели лук.
Њен производ једу људи којима је бели лук потребан због здравља, који не желе да имају непријатан задах после конзумирања и који воле да експериментишу са храном.
Са овим специјалитетом срела се у једном ресторану у Паризу и решила да га прва донесе у Србију.
– Допао ми се слаткаст укус овог лука, па сам мало гуглала о њему и тако се родила прва идеја. Сазнала сам да је реч о корејском гурманлуку, старом више стотина година који се код њих прави тако што бели лук потопе у одређени суд и чекају месецима да се ферментише. Рецимо, као ми што радимо са киселим купусом. Тако добијени лук десет пута је здравији од обичног белог лука, а не губи ниједан састојак. Ниво антиоксиданаса се повећава, као и угљених хидрата – објашњава ми Ивана док дегустирамо Black look у ресторану Миамиам.
Од прве замисли до реализације прошле су три године, а тек 2016. решила је да постане предузетница. Прошла је на конкурсу програма подршке младим предузетницима Развојне агенције Србије и добила новац за почетак. Пријатељи Весна и Милан урадили су јој дизајн паковања у која, за сада, иду по две главице.
– Прво сам купила ферментатор – машину која одржава, односно контролише влагу и температуру. Све радим сама, од производње до паковања. Кад у машину убацим лук, он ту остаје месец и по дана – прича Ивана за Приче са душом и наглашава да је бели лук који користи пореклом из Србије. Производ нема никакве додатке, током ферментације мења му се хемијска структура, па постаје слађи од обичног белог лука. Због тога га у ресторанима често сервирају у виду мезеа или чак дезерта.
– Неколико винарија ме је контактирало да им пошаљем лук како би га уврстили у мезе током дегустације вина. У Београду је направљен и сладолед, а у једном ресторану га додају у чоколадни тарт. Може и на хлеб да се маже, неки кажу да им је као бомбоница. Можете га појести колико желите и као што рекох, задаха нема. Ја волим да га уваљам у сирови какао. Лепо иде уз рибу, месо, бифтек, уз тестенину – поносно истиче Ивана и додаје кроз осмех да није сигурна да ли су они који иначе много уживају у мирису белог лука, спремни да пробају њен производ.
– Најчешће га једу људи који су пропутовали свет или они који једноставно воле да испробају новитете у гурманском опусу. Наравно, особама које се хране здраво овај лук је често на менију. Такође, то су углавном млади којима је бели лук потребан да их штити од грипа, на пример, али нису у прилици да једу обичан због непријатног мириса. Овом приликом позивам и старије генерације да пробају мој Black look.
Питам је и да ли је у Србији било коментара типа „шта се правиш паметна, па мењаш наш добар, стари бели лук“.
– (смех) Наравно. Они који не знају шта је ово управо су ми то говорили – да се не правим паметна и да задах мора да иде уз бели лук. С друге стране, мој супруг, родитељи и шестогодишња ћеркица су увек били уз мене, као и сви клијенти који прате трендове у области здраве хране и који су спремни за промене.
– Најчешће га једу људи који су пропутовали свет или они који једноставно воле да испробају новитете у гурманском опусу. Наравно, особама које се хране здраво овај лук је често на менију. Такође, то су углавном млади којима је бели лук потребан да их штити од грипа, на пример, али нису у прилици да једу обичан због непријатног мириса. Овом приликом позивам и старије генерације да пробају мој Блацк лоок.
Колико год њена прича била занимљива, Ивана ми открива да на Балкану није лако пласирати овакав производ на тржиште.
– И даље је тешко, али се надам да ће кренути набоље са зимском сезоном и надолазећим грипом. Стиже и период слава, па ће лепо ићи уз мезе и вино и кућне седељке. Ја отпочетка верујем у своју идеју, здраво се храним, волим необичне ствари и надам се да ћу то успети да пренесем и својим муштеријама. Недавно ми је писала једна госпођа из Новог Сада, тако да се радујем ширењу тржишта и ван Београда. Кад сам била мала, маслине је ретко ко јео, а данас су нам постале уобичајене. Надам се да ће тако бити и са овим мојим производом – рекла ми је Ивана, која је по образовању инжењер организационих наука, по професији предузетница и модел из хобија.
Фејсбук страницу са њеним луком пронађите ОВДЕ.
Текст: Ненад Благојевић www.pricesadusom.com
Фотографије: Ненад Благојевић, приватна архива
