Снимак како на једном завичајном дружењу Хрвати из Босанске Посавине који живе и раде у Швајцарској играју Ужичко коло изазвала је прави мали рат на Фејсбуку, а српски медији једва су дочекали да пренесу тај снимак и попратите га разним коментарима у стилу „не могу они без нас“.
На једној сплитској бруцошијади у Кампусу пре непуних десет дана младост се забављала уз тактове песама Цеце Ражнатовић, супруге четничког зликовца и ноторног криминалца Жељка Ражнатовића Аркана, а споменуто Ужичко коло „везла“ је и млађарија на једној плажи у Умагу 29. августа ове године.
Снимци са сплитске бруцошијаде не постоје на друштвеним мрежама, али зато постоје снимци из Швајцарске и Умага.
Организатори Личке вечери која се одржала у Цоликону (предграђу Цириха) 18. новембра ове године (на дан пада Вуковара), после минута ћутања за погинуле браниоце Вуковара и Шкабрње, као и неколико пригодних говора на ту тему, кренули су и корак даље па су своје весеље зачинили песмом 51-годишњег певача Баје Малог Книнџе (рођен у селу Губину код Ливна), који је током целог рата певао о четницима и војводи Момчилу Ђујићу, а у последње време му је оријентација „спала“ на српску традицију, избеглице из Крајине и проблеме кладионичара, алкохоличара и жестоких момака.
Четничке је песме углавном оставио иза себе јер би тешко у Европи и САД-у добио дозволу за наступе, па их чува углавном за наступе по Србији и Републици Српској.
„А ако те неко дирне и помути воде мирне, развали га на брзину као Путин Украјину“, Бајин је нови хит који се често чује у последње време и на неким момачким вечерима у Сплиту. Но оно што се пева у уском кругу, тамо и остане. Како је, међутим, Бајина песма доспела на Личко вече у Швајцарској, објашњава нам организатор те вечери Милан Бобинац из Оточца, који је и пре Домовинског рата живео у Швајцарској, где ради у дому за старе и немоћне.
Српски репертоар
– Било је на тој нашој осамнаестој по реду Личкој вечери 220 људи, певао је наш домаћи састав „Личке дрвосече“, а не неки извођачи из Србије и Босне, као што зна да буде на неким другим хрватским вечерима. Наш гост је био и професор сторије и философије др. Јосип Јурчевић и онда је после поноћи отпевана та Бајина песма.
Ја лично, а мислим и већина присутних, није знала ко је певач и аутор песме „Појачај и жене и пиће“. Песма по садржају није четничка, није увредљива и једноставно сам се шокирао коментарима пошто се то дознало. Ево, ја први преко интернета слушам Радио Бановину и ту песму сам више пута чуо на том радију и ко је мислио да је та песма спорна, а поготово да јој је аутор и извођач ноторни четник.
Верујте, ја први никад нисам чуо за Бају Малог Книнџу, али сам више пута чуо ту песму. Нико није хтео било кога увредити, а да смо знали то што сада знамо, ова песма не би била извођена на Личкој вечери, која је традиционална и на којој се, верујте, негују односи с домовином и веома вреднује Домовински рат и све оно што је хрватски народ дао за своју слободу“, рекао нам је Милан Бобинац, један од двојице организатора Личке вечери.
Иван Ивић, који већ шеснаест година води портал Хрвати.цх који се бави проблематиком осамдесетак хиљада Хрвата у Швајцарској, писао је о оваквим догађајима.
– Заступам тврдњу да се у дијаспори, на разним забавама, слуша већином музика наших суседа (Срби, Бошњаци). Посебно је то видљиво у Швајцарској. То је разумљиво из више разлога. Већину хрватског корпуса у Швајцарској чине Хрвати Босанске Посавине и средње Босне (по мојој слободној процени око 70 посто).
Они су одрасли у таквом окружењу где се слушала та врста музике, и данас је тешко очекивати да се они могу тога одрећи. Њихове завичајне феште зато обилују хитовима српских и бошњачких певача. Но, није много боље ни на осталим фештама, а тих „цајки“ нису поштеђене ни забавне вечери хрватских католичких мисија.
У свом тексту сам навео да је на једној таквој фешти било око 70 посто таквих песама. Редовно обилазим та славља и прихватио сам њихов избор, тј. не смета ми што људи то слушају, нити ми смета кад организатори позову неког певача нпр. из БиХ или Србије на то њихово завичајно вече. Разлог је једноставан – знатно су јефтинији“, говори нам Ивић, маркетиншки стручњак који се деценијама бави новинарством, иначе Истранин који се оженио Херцеговком.
– Недавно се – наставља Ивић – почетком новембра, одржавала једна таква фешта једног завичајног удружења Босанске Посавине. Мој снимак с тог славља проширио се друштвеним мрежама и изазвало је прави мали рат. С једне стране су били тобоже велики Хрвати који су претили да ће забранити да се такве феште организују под хрватском заставом, а с друге стране јадна чељад Босанске Посавине која је једноставно на тој фешти желела да се провесели међу својима.
Тај се рат толико проширио да је то допрло до српских медија, који су то, наравно, онда објавили, а тиме се број коментара драстично повећао. Било је више тих исечака с више од 1000 коментара и 100.000 прегледа.
Ред Томпсона, ред цајки
Неколико седмица касније догодила се нова ситуација. Ови критичари, велике Хрватине, одузимали су се уз звукове цајки на једној личкој забави у Цириху. Да несрећа буде већа, поклопило се неколико ствари. Тај дан се обележавала годишњица страдања Вуковара, па су на почетку гости минутом ћутања одали почаст свим жртвама Вуковара и Шкабрње.
Ту се нашао и угледни историчар Јосип Јурчевић, који је представио своје књиге, затим већ споменуте „цајке“, а посебно Баја Мали Книнџа. То није нека његова типична четничка песма, али је ипак његова.
Сасвим је сигурно да ни организатори, ни извођачи, ни сам др. Јурчевић нису знали чија је та песма, али је несумњива чињеница да је сви гости певају с извођачима. Дакле, све те чињенице које су се случајно поклопиле дају свему томе један помало (траги)комичан тон, посебно зато што су се ти исти пре неколико недеља бусали у широка хрватска прса.
Међутим, то је типичан пример дијаспорског хрватства и заправо та трагикомична ситуација приказује аутентичну слику хрватства у дијаспори. У тексту сам то илустративно приказао синтагмом: ред Томпсона, ред цајки – каже Ивић.
Марко Дидић, Слободна Далмација
Приредила редакција Хронографа
