Хуманитарац Арно Гујон гостовао је у петак, 1. децембра на телевизији Н1 где је доживео непријатност када је нападан због својих наводних политичких ставова. Арно се данас огласио на друштвеним мрежама, а ми вам његово саопштење преносимо у целости.
Јуче током мог гостовања на телевизији Н1, више пута сам нападан у вези са мојим политичким ставовима. Пошто медији почињу да говоре о томе, ево мог одговора:
Почетком недеље, звала ме је редакција телевизије Н1 да гостујем у емисији „Нови дан“ у петак 1. децембра. Рекли су ми да желе да разговарамо о мом хуманитарном раду и да најавимо на крају трибину коју ћу одржати на Факултету политичких наука. Био сам пресрећан што ћу коначно имати прилику да говорим о својим хуманитарним акцијама на Н1, пошто ме до тада нису ниједном позвали да гостујем. Такође ме је радовала чињеница што ћу моћи да објасним гледаоцима телевизије Н1 у каквој нехуманој ситуацији се налазе Срби на Косову и Метохији, пошто се на том каналу ретко говори о томе. Међутим, о томе скоро да није било речи. О мом 13-огодишњем раду смо причали само 3 минута. О хуманитарној ситуацији у енклавама ни минут.
Остатак времена сам морао да одговарам на нападе новинарке која је покушавала да ме дестабилизује. Питала ме је ког сам политичког опредељења, покушала да оцрни мене и мој рад повезујући ме са идентитарцима у Француској и са националистима у Србији, пошто сам учествовао у Видовданском маршу 2009. када сам 15 дана ишао пешке од Београда до Газиместана. Искористила је и аргумент да је један националистички покрет окачио моју слику на свој сајт. Очигледно је да су се пажљиво припремили за те нападе и да су имали намеру да ме демонизују како би ме приказали као лошег момка. Пошто нису успели у томе, онда су цензурисали интервју и нису га објавили на свом сајту.
Данас се осећам повређено и мислим да то нисам заслужио. А што се тиче питања о Блоку идентитараца у Француској, то питање ме је вратило скоро 10 година уназад. Тај покрет, чији сам био члан, више и не постоји, није био ни у левици ни у десници, залагао се за чврсту миграциону политику и био је проевропски оријентисан. Био је и једини покрет такве врсте који је био просрпски оријентисан по питању Косова и то ми се много свидело. Одавно сам га напустио како бих се у потпуности посветио свом хуманитарном раду.
У Француској сам морао често да се правдам због помоћи коју пружамо Србима на Косову, али искрено нисам очекивао да ћу то морати да урадим и у Београду.
Оно што радимо већ 13 година је аполитично. Наш хуманитарни рад окупља људе са различитих хоризоната који мисле различито о политици али су уједињени преко наше хуманитарне организације у помагању српским енклавама на Косову. Ја се не бавим политиком, но хуманитарним радом и зато сам успео да окупим око себе 12.000 донатора из целе Француске. Сигуран сам да је и то разлог зашто ме многи у Србији цене и подржавају, без обзира на то да ли припадају „грађанској Србији“, „националној Србији“, или немају политичко опредељење. Ове политичке поделе ме не занимају. Косово не треба да нас дели него да нас окупи. Реновирање школа, изградња фарми, дељење помоћи деци су нешто конкретно и позитивно и нико не може да буде против тога.
Упркос том непријатном нападу, покушавам да се сконцентришем сада на наше наредне акције. Тренутно приводимо крају реновирање 4 школе за које смо дали 100.000€, завршавамо изградњу фарме за тов свиња код Новог Брда (износ наше донације је 150.000€) и припремам наш Божићни конвој који креће из Француске за неколико недеља. Биће то наш 43. хуманитарни конвој од 2004. године. Једно је сигурно: наставићу да будем уз Србе на Косову и Метохији и нећу посустати.