Реке Старе планине УГРОЖЕНЕ СУМЊИВИМ хидроенергетским ПРОЈЕКТИМА – СТАРА ПЛАНИНА УЗВРАЋА УДАРАЦ!

Неколико година уназад а посебно током ове године, природа и грађани Србије се суочавају са једним великим проблемом, а то је изградња деривационих хидроелектрана (познатије као мини-хидроелектране) на многим планинским речицама. Њихова изградња и функционисање изазива велику деструкцију природе и то по правилу у неким од најлепших и најочуванијих делова Србије, правећи тиме непоправљиву штету, како за саму природу тако и за локално становништво које је на разне начине везано за те реке и њихова природна богатства. Ово је посебно проблематично јер рад мини-хидроцентрала готово уопште не доприноси укупној количини произведене струје. Самим тим држава Србија и грађани Србије немају готово никакву корист, док са друге стране одабрани приватници имају сасвим леп профит.

реке старе планине
Фото: Снежана Лазић, princip.info

Један од последњих примера уништавања природе који је привукао велику пажњу јавности везан је за изградњу хидроцентрале на Црновршкој реци у Парку природе Стара планина. Туристичка организација општине Књажевац је поводом тога реаговала на друштвеним мрежама. У објави се, између осталог, наводи да је нетакнута природа Старе планине оскрнављена на најгрубљи могући начин.

“3 км Црновршке реке у свом најлепшем делу, са веома богатим живим светом на коме је један од најлепших водопада, ових дана запоселе су машине и багери, у намери да ту малу планинску реку стрпају у цеви, како би неки анонимни тајкун, кроз продате киловате, додатно профитирао на штету природе и људи.”

Они наглашавају да то градилиште није обележено ни таблом на којој треба да стоји ко је инвеститор а ко извођач радова, како то закон налаже. Посебно се истиче да је Туристичка организација општине Књажевац допринела да Црни врх поново оживи.

“До пре пар година на Црном врху се није могао видети жив човек. Данас имамо преко 30 регистрованих сеоских домаћинстава. Већина од њих је своју инвестицију везивала управо за ову реку а најновијим дешавањима све те активности губе смисао.”

Ово је само још један у низу случаја где се отпочело са градњом мини-хидроелетрана (МХЕ) на планинским речицама под сумњивим околностима, без консултација са локалним становништвом и без предходне јавне расправе. Изгадња МХЕ на Црновршкој реци се тако одвија у Парку природе Стара планина и то у другом степену заштите. Овај случај је, као и многи други пре њега, изазвао буру у јавности и протесте локалног становништва. Тако је крајем јула организован велики протест становника старопланинског села Темска где је организован и перформанс под називом “Молитва за реку”. На овом протесту се тада окупило готово 500 људи како би изразили своје негодовање због планова да се Топлодолска река, која је од великог значаја за село и околину, цевима преведе у Завојско језеро. Због стварања овог језера је преграђена и река Височица, чиме су становници Темске практично већ остали без једне реке, а сад покушавају да им одузму и другу реку, без које за њих нема живота на селу.

Да је јако битно да се грађани организују и искажу протест по овом питању, потврђује чињеница да је медијска пажња коју је овај протест добио, привукао и реакцију надлежних из Министарства за заштиту животне средине и Министарства за рударство и енергетику, па су представници удружења “Темска” били позвани на састанак са министрима Гораном Триваном и Александром Антићем. На састанку је представницима удружења обећано да ће пројекат превођења Топлодолске реке бити обустављен, као и да ће бити урађена ревизија свих пројекта за изградњу МХЕ на Старој планини. Министар Горан Триван је обећао и да ће током септембра посетити Стару планину и лично се уверити у стање на терену, мада до те посете још није дошло. Поводом свих ових дешавања послати су и бројни дописи у министарство како од појединаца тако и од стручне јавности, али и од већег броја удружења грађана који се боре за очување природе.

Међутим, упркос обећањима два министра, током септембра су опет отпочети радови на неколико старопланинских речица, попут већ поменуте Црновршке реке, али и Ракитске реке, а у најави су и радови на другим локацијама на Старој Планини, што изазива оправдану сумњу и стрепњу да се дата обећања неће испунити.

Зашто су мини-хидроелектране проблем и због чега треба протестовати поводом њихове изградње? Суштина проблема је што се оне представљају као извор чисте и обновљиве енергије, иако се у пракси то показало као потпуно нетачно. Изградња и њихово функционисање су се показале као врло штетне по реке и живи свет везан за њих, а притом заузврат добијамо врло малу количину произведене струје из МХЕ, готово безначајну у укупној производњи. На пример, ако би се у Србији изградило око 300 МХЕ оне би учествовале са максимум 2% у укупној производњи електричне енергије, док ми имамо губитке на електро мрежи близу 20%, пре свега због крађа, али и неефикасне и застареле електромреже. Производња електричне енергије из мини хидроелектрана је највећа у пролеће када у Србији не мањка струје, а лети и зими када је струја највише потребна ње нема или је производња из МХЕ минимална. При томе, овакви хидроенергетски објекти (ХЕ) не доприносе ни увећању броја радних места, јер су овакве ХЕ високо аутоматизоване, њима се управља даљински и најчеће је довољна само једна особа која обилази и одржава функционисање неколико МХЕ. Ова пракса је у развијеним земљама већ неко време напуштена, пре свега због штете коју причињава природи, а чак се постојеће хидрелектране бране и руше.

Како изгледа у пракси изградња и функционисање МХЕ? Паралелно са речним током у дужини од 3-6 км очисти се готово комплетна обала река и ископа се ров у који се убаце велике цеви, а део тока у наведеној дужини се преусмери у те цеви. Када вода прође кроз турбине за производњу струје, вода се враћа у део реке низводно. Зашто је ово штетно? Прво замислите како изгледа када се раскопа корито мале планинске реке у сред очуване природе, затим када та иста река остане без 70% воде како закон максимално дозвољава (у пракси то најчеће значи да преко 90% воде буде угурано у цеви), што чини да практично километри речног корита остану суви. Ово даље за последицу има нестанак или значајну промену у живом свету који насељава ту реку и њену околину, док локално становништво остаје без места за рекреацију, развој туризма или без воде којом залива своје обрадиве површине. Такође у многобројним случајевима после изградње МХЕ долази до нестанка локалних извора пијаће воде или до њиховог драстичног смањења.

Све ово нам намеће питање, ко и зашто форсира изградњу МХЕ када нам доносе много штете а производе готово безначајне количине струје? Трик је у томе што се струја произведена из МХЕ откупљује по већим ценама јер се сврстава у такозване зелене киловате, што сви грађани плаћају кроз своје рачуне за струју. Пројекција је да ће грађани Србије кроз неколико година у просеку по сваком рачуну издвајати од 300 до 400 дин за зелене киловате. Изградња оваквих хидроелектрана није скупа као што је то случаја са великим хидроенергетским објектима па су се многи „бизнисмени“ бацили на овај посао, јер им он омогућава дугогодишњу па и вишедецениску сигурну зараду коју плаћају сви грађани Србије. Овакве пројекте најчешће гурају локални политички и економски моћници, па ни кршење процедура и закона није ретко.

Такође, овакви пројекти поготово губе смисао ако се зна да Србија производи сасвим довољне количине електричне енергије за своје потребе, а део производње иде и у извоз. Уколико већ треба и желимо да повећамо удео зелене, обновљиве производње електричне енергије у укупној производњи, постоје многи други начини који су далеко мање штетни по природу и много више доприносе технолошком развоју и увећању броја запослених. Треба улагати у “ветро” и “соларне паркове”, на кућама и зградама треба постављати соларне панеле за грејање воде, треба радити на бољој изолацији кућа, на смањењу губитака у дистрибуцији ЕЕ али и мењати расипничке навике. Очуване и чисте планинске реке могу да донесу много већи профит локалном становништву кроз туристичку понуду у виду риболовног туризма, активности у природи, производње здраве, укусне и аутентичне локалне хране, него што је то случај са изградњом МХЕ од које сем инвеститора нико нема корист, него само штету.

Да ли ћемо дозволити да природна богатства буду следећи плен капитала који ће нам тихо узети испод жита и без много халабуке, или ћемо дићи глас и указати надлежнима да се не слажемо са овом погубном праксом? Остаје на нама грађанима јер нам досадашње искуство говори да ће државне институције без снажног притиска јавности остати глуве и неме на ове проблеме.

Епилог: Стара планина узвраћа ударац

1.12.2017.

реке старе планине
Ракитска река неукротива!/Фото: Александар Јовановић-Чута

Ракитска река збрисала је место на коме је планиран њен нестанак и градња минихидроцентрале!

Велика количина воде сручила се на градилише водозахвата МХЕ одневши са собом пумпе, цемент и дрвену грађу.

 

Љубомир Пејчић, дипл еколог за заштиту животне средине и извршни директор „Уједињених риболоваца Србије“, принцип.инфо/Александар Јовановић – Чута,
Еколошки покрет Темске