О овој ПОМОРСКОЈ КАТАСТРОФИ се мало зна, а погинуло је шест пута више људи него на ТИТАНИКУ, од тога 5.000 ДЕЦЕ

У историји поморских несрећа, вероватно најпознатији бродолом је „Титаник“. У сенци те трагедије која и данас привлачи пажњу остала је једна друга о којој се данас мало зна, а однела је шест пута више жртава, око 9.000.

Реч је о немачком крузеру „МВ Вилхелм Густлоф“ којим су цивили, али и озлоглашени гестаповци бежали пред налетом совјетске војске неколико месеци пред крај Другог светског рата.

Брод је испловио из града Гдиња у Пољској, а напале су га руске поморнице у јануару 1945. године у Балтичком мору. Тонуо је више од 40 минута и са собом у смрт повео 9.343 људи, од чега чак 5.000 деце. Поређења ради, званичан број жртава потонућа „Титаника“ је 1.514.

До јануара 1945. совјетске трупе убрзано су се приближавале са истока, због чега је немачка војска покренула велику операцију под називом „Ханибал“. Операција је подразумевала масовну евакуацију немачких бродова, трупа и цивила из пруске области.

На брод „МВ Вилхелм Густлоф“ укрцало се око 1.000 гестаповаца и око 9.000 цивила. Када је крузер кренуо ка западу, приметила га је руска подморница и испалила три торпеда на 25.000 тона тежак брод.

Неке од 9.343 жртва страдале су у експлозији приликом торпедовања, неке у стампеду паничних путника који је настао потом, али већина се удавила у леденој води.

Брод није био намењен војној употреби. Заправо, осмишљен је као крузер за потребе нацистичког туристичког програма „Снага кроз радост“. До 1939. године служио је за цивилна путовања, све док га немачка ратна морнарица није затражила да врати немачке војнике који су ратовали у грађанском шпанском рату на страни фашистичког диктатора генерала Франсиска Франка. После почетка Другог светког рата служио је као болнички брод, а 1941. године пребачен је у луку Гдиња у тада окупираној Пољској. Наредне четири године, до почетка операције „Ханибал“ био је у луци.

Према званичним подацима укрцало се 6,500 путника, али велики број цивила ушао је на брод без карте. Као што на Титанику није било довољно чамаца за спасавање, тако на „Густлофу“ није било довољно прслука за спасавање. Такође, због великог броја људи и мањка простора, нису сви путници носили прслуке, упркос наређењу да их не скидају током пловидбе, што је допринело великом броју жртава.

Брод је кренуо из луке у пратњи мањег брода „Ханса“ и два мала брода са торпедима за заштиту, али су „Ханса“ и један од пратилаца имали техничке проблеме. Међу капетанима брода није било сагласности око начина на који би брод требало усмеравати ка безбедним водама, далеко од подморница. Капетан Фридрих Петерсен одлучио је да игнорише војне савете и уплови у дубоку воду за коју је било познато да је чиста од мина.

Капетан брода укључио је зелена и црвена навигацијска светла, да би избегао сударе са конвојем миноловаца који се приближавао, али је то брод учинило видљивијим за подморнице. Хладноћа је учинила своје, па су сензори били замрзнути, због чега је руска подморница могла да нападне у сваком тренутку без упозорења.

Подморница је пратила брод два сата пре него што је испалила торпеда. Треће торпедо нанело је највећу штету када је ударило у просторију у којој су се налазили мотори брода.

Немачке снаге пожурила су на лице места, али су успеле да спасу само 900 људи, укључујући и једну бебу.

„Густлоф“ је остао олупина на дну Балтичког мора и класификован је као ратни гроб.

М. В. Блиц