На данашњи дан 1938. године умро је српски писац Бранислав Нушић, велики комедиограф, члан Српске краљевске академије. Студирао је право у Грацу и Београду, а као дипломата радио је у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву. Осуђен је 1887. на две године затвора због сатиричне песме „Два раба“. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. а у Првом светском рату прошао је читаву голготу српске војске, преко планинских врлети до Јадрана.
Портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе с много духа сликао је свет у којем се кретао – од општинског писара до посланика и министра. Дела: комедије „Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“, „Народни посланик“, „Протекција“, „Ожалошћена породица“, „Покојник“, „Пут око света“, „Др“, „Свет“, „Ујеж“, „Мистер долар“, приповетке и романи „Приповетке једног каплара“, „Рамазанске вечери“, „Општинско дете“, „Бен-Акиба“, „Аутобиографија“, трагедије „Кнез Иво од Семберије“, „Хаџи-Лоја“, „Наход“, драме „Тако је морало бити“, „Јесења киша“, „Пучина“, „Иза Божјих леђа“. Голготу Србије 1915. године описао је врло реалистично у обимном потресном делу „1915.“
Бранислав Нушић је рођен 20. октобра (8. октобра по јулијанском календару) 1864. у Београду, недалеко од Саборне цркве (данашња улица Краља Петра I), у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цинц. Alchiviadi al Nuşa) од оца Ђорђа (Георгијаса), цинцарског порекла и мајке Љубице. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије.
Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Још као млад постао је члан опозиционе Радикалне странке. Тада је први пут осетио снагу владајућег режима. Године 1883. у 19 години, написао је прву своју комедију Народни посланик која ће бити постављена на сцену тринаест година касније 1896. године. Овај комад исмева политичку борбу, изборе, народне посланике и владину странку. Иако је добио повољну оцену рецензената, Милована Глишића и Лазе Лазаревића, и стављен на репертоар, управник Краљевског српског народног позоришта Милорад Шапчанин је у последњем тренутку упутио рукопис у министарство полиције с молбом за мишљење јер треба да буде постављен на државну позорницу. Међутим, тамо ће због „бирократије“ остати годинама. Студирање правних наука започео је у Грацу, а затим наставио у Београду, где је и дипломирао на Великој школи 1886. године.
Нушић је учествовао у кратком двонедељном Српско-бугарском рату 1885. године, као добровољац. Тада је као каплар 15. пука добио у Јагодини један вод добровољаца за обуку, у том воду је био и песник Војислав Илић. Бугарска је у овом рату добила уједињење, док је Србија добила ратног јунака мајора Михаила Катанића, који је током борби на Нешковом вису опкољен очајнички бранио пуковску заставу. Тешко рањен и заробљен пребачен је на лечење у Софију по налогу самог бугарског кнеза Александра I Батенберга, који је посматрао битку. Прва књига коју је Нушић објавио биле су Приповетке једног каплара 1886 године, збирка кратких прича и цртица насталих на основу прича из рата.
Пошто му је први рукопис био „ухапшен“, како је много година касније навео у својој аутобиографији, тада највероватније добија инспирацију за следећу своју комедију у којој се „позабавио полицијским чиновницима“. Комедију Сумњиво лице написао је 1887/88. године, која ће бити постављена на сцену 35 година касније 29. маја 1923. године. У овом делу исмева полицијски апарат, у коме владају корупција, ксенофобија и каријеризам, чији је главни задатак борба против оних што делују против династије, која се у тексту спомиње неколико пута, и то не на много пажљив и лојалан начин, а током овакве борбе обично страдају недужни.
Године 1887. у Београду су се догодиле две сахране. Прва сахрана је била старије жене и мајке пуковника Драгутина Франасовића, који је био љубимац краља Милана јер је отео револвер након пуцња од Јелене – Илке Марковић током неуспелог атентата у Саборној цркви 1882. године. Овој сахрани су поред родбине присуствовали краљ, високи официри и сви чланови Владе. Друга сахрана на гробљу, неколико дана касније, била је јунака Катанића, који је после пуштања из заробљеништва преминуо од последица рањавања. Овој сахрани присуствовала је цела престоница. Револтиран овим догађајем млади Нушић је написао политичко-сатиричну песму под насловом „Два раба” и поделио је на два дела. У првом делу описује прву сахрану којој су присуствовали „ките и мундири” као „и још неко, али то је тајна” (овде се мисли на краља). У другом делу песме Нушић је стиховао о сахрани храброг јунака. Песма је објављена у „Дневном листу“ и изазвала је велику пажњу код народа. Међутим, публикована песма силно је увредила и разбеснела краља Милана који је наредио да се дрзник ухапси и осуди. Нушић је до тада већ стекао репутацију младог човека „поганог језика и још поганијег пера…. те да ће му Пожаревац добро доћи да се мало расхлади“. Нушић је 1888. године осуђен на две, а помилован је на молбу свог оца, после годину дана проведених у Пожаревцу.
На робији је писао приче доцније окупљене у књигу Листићи и комедију Протекција. У овој комедији Нушић је у сатиричним алузијама далеко обазривији. У Протекцији, такође, исмева бирократију али има знатно блажи став. Министар је ту приказан као добродушан човек који је готов да сваком помогне, чак показује разумевање и широкогрудости према људима који су га оштро нападали у штампи. По изласку из затвора, одлази на пријем код краља Милана, после чега му министар иностраних дела додељује службу у дипломатији. Следећих десет година службује у конзулатима у Османском царству (Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини). Његов последњи написан комад Протекција биће постављен први пут на сцену Краљевског позоришта уочи поласка на службу у иностранству 1889. године.
Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године, Даринком, ћерком трговца Божидара Ђорђевића и Љубице чији је брат Димитрије Боди у то време био конзул у Битољу. Исте године је постављен за конзула у Приштини, где му је Војислав Илић писар. Током службовања у Српском конзулату у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.
Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1902. је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском оделењу Министарства грађевина.
1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Заједно са учитељем Михајлом Сретеновићем основао је прво дечје позориште, у ком су улоге тумачиле искључиво деца, а међу њима и Нушићева. Ово дечје позориште је представе одржавалао у кафанама и ресторанима, па се брзо и угасило. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.
Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник. Био је једно време начелник округа, када се повукао на ту позицију је дошао Душан Ђ. Алимпић. Током 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата. Војвода Симо Поповић наводи податак да је Нушић хтео бити у Улцињу за време рата, и да је хвалио краља Николу како је успео сачувати Црну Гору од рата и Аустрије.
После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.
Његов 60. рођендан је свечано прослављен 6. новембра 1924. у Београду. Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи. Пред крај живота Нушић је допринео да се у Београду оснује Родино позориште, претечу данашњег позоришта Бошко Буха које је 1950. године основала његова ћерка Маргита Предић-Нушић.
Оперисан је у јесен 1937. године, о чему су известиле тадашње новине.
Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.
О његовом бурном животу снимљена је телевизијска драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.
У Звездара театру 10. априла 2014. године, поводом 150 година од Нушићевог рођења, је премијерно изведена представа „Рођендан господина Нушића“, у режији Небојше Брадића. Аутор дела Душан Ковачевић новом драмом желео је да ода почаст великом писцу. Комад говори о Нушићевом 60. рођендану (у јесен 1924. године), који је чувени комедиограф прославио у Скадарлији с пријатељима уместо с државним врхом, како се очекивало.
Српски комедиограф и академик имао је несрећан и тежак живот, а највећу трагедију доживео је у Великом рату, кад је изгубио сина јединца, коме је посветио и свој роман „1915“. Мање је познато да се у 63. години смртно заљубио у глумицу Зору Ћурчић, а после те љубави написао је неке од својих најбољих дела „Госпођу министарку“, „Др“ и „Ожалошћену породицу“.
– Зора је била много млађа од њега и чланица ансамбла Народног позоришта у Сарајеву. Нушић је тамо дошао да буде управник и за само једну ноћ, њој за љубав, написао комад „Књига друга“. Представа је изведена само једном, 1927. У питању је веома чудан комад чија прича је смештена у миље позоришта. Као главни лик појављује се прослављена првакиња драме коју затичемо на врхунцу славе – бележе хроничари великог писца.
Лош шеф у Народном – Најкраће је био управник
Годинама у Народном позоришту постоји иницијатива да велика сцена носи име Бранислава Нушића. Писац ће у историји позоришта остати упамћен као управник који је на функцији једва издржао годину дана. И данас су његова дела најизвођенија на сценама широм Србије.
Нушић је тада био огорчен што није изабран за академика у САНУ, а после краха на месту управника бежи с новом изабраницом ка Београду.
Љут на Академију
– Љубав је трајала пет година. Зори је купио и кућу на Звездари, из које га је убрзо избацила на улицу. Из зеленаштва га је извадио чувени Геца Кон, који му је унапред платио права за објављивање његових сабраних дела. Била је то прва његова велика љубав после трагедије – тврде познаваоци његове биографије.
За Нушића се говорило да је одличан забављач шире позоришне и читалачке публике, која му је увек била наклоњенија него критичари. Рођен је 20. октобра 1864. године у престоници Кнежевине Србије, близу Саборне цркве. Данас је у тој кући смештена Народна банка Србије. Једна од улица у центру града носи његово име и направљен му је споменик на Тргу републике у Београду, где су данас његови потомци и чланови Народног позоришта положили цвеће. У Народном позоришту се и данас игра нова верзија представе „Књига друга“, а глумицу којој је Нушић написао главну улогу игра Нела Михаиловић.
Пети пут „Ожалошћена“
У Народном позоришту је вечерас одиграна премијера представе „Ожалошћена породица“, настале по класику Бранислава Нушића, у којој Саша Торлаковић игра Агатона, главну улогу у комаду, а у подели су и Радмила Живковић, Небојша Дугалић, Вања Ејдус и други.
Комад Јагоша Марковића је пета поставка ове Нушићеве комедије у Народном позоришту у Београду, у којем је и произведена 28. новембра 1934. године у режији Јосипа Кулунџића.
Омиљена глумица – „Министарку“ писао за Жанку
Жанка Стокић је једна од наших највећих глумица у историји, а и омиљена великом писцу. Специјално за њу написао је комад „Госпођа министарка“, а постоји прича да је ту улогу у Сарајеву у исто време кад и Жанка у Београду играла његова велика љубав.
Како је београдска штампа испратила смрт и сахрану Бранислава Нушића
Нушић је преминуо 19. јануара 1938. године у Београду. Тим поводом у Београдским општинским новинама објављен је некролог следеће садржине:
– Познати наш књижевник, приповедач и драматичар, духовити Бранислав Нушић умро је 19. јануара у 12 и по часова у 74. години живота.
Његова смрт потресла је све пријатеље литературе и позоришта, који су кроз више од пола века са уживањем читали његове ведре хумореске и оштре сатире, гледали у позоришту његове драме – пуне праскавог духа, доброћудних шала, заједљиве сатире, осветљене проблемима наше сирове средине, или прожете трагичним моментима из наше историје.
Престао је да ради мозак који је до последњег момента стварао дивна дела, укочена је рука која је стављала на хартију мисли овог финог и развијеног мозга. Али је Бранислав Нушић оваплотио себе толико свестрано и толико успешно да ће он живети вечито у свом народу, па, преко својих најбољих дела и у иностранству.
Лепу је старост доживео Бранислав Нушић. У трошном телу стваралачке снаге су се непрекидно развијале. Последња дела Нушићева „Др“ и „Покојник“ најбоља су, најзрелија, мисаоно најдубља, технички инајразрађенија. Тако се за Нушића може рећи да је, у буквалном смислу речи, умро у напону своје душевне снаге, иако је зашао у дубоку старост. Као да је снажан дух разбио трошну телесну љуску.
Смрт је прекинула Нушића баш у моменту кад је писао нову комедију „Власт“. Два дана пред своју смрт завршио је други чин са речима „ја сам на висини“. То су последње речи које је написао Бранисав Нушић. Оне суи симболичне. Нушић се заиста налази на висини своје стваралачке снаге. Испод тих речи била је написана реч „Завеса“. Та завеса, која је имала да се спусти на позорници иза другог чина његове нове комедије, спустила се заувек на позорници Нушићевог живота. Карактеристично је да је пк. Нушић и у последњим својим часовима показивао широко интересовање за све проблеме. Он је редовно пратио наше „Београдске општинске новине“. На његовом столу, поред рукописа последњег његовог дела, на коме је радио готово до последњег часа, налазе се једино „Београдске општинске новине“, као што се види из слике коју су фоторепортери снимили одмах иза његове смрти…
***
Поред многобројних саучешћа која је добила Нушићева породица, стигла су и телеграфска саучешћа Кнеза-Намесника Павла, Краљевских намесника г. др Станковића и г. др Перовића и Председника Београдске општине г. Владе Илића.
Саучешће Њ. Кр. Вис. Кнеза-Намесника Павла гласи:
„Породици Бранислава Нушића, Београд.
Примите моје искрено саучешће у великом болу за изгубљеним супругом и оцем, нашим књижевником и националним радником Браниславом Нушићем.
Павле“.
Саучешће председника Београдске општине г. Владе Илића гласи:
„Г-ђи Даринки Нушић, Београд.
У име Градског већа Београда и у име моје изволите, поштована госпођо, примити са својом породицом искрено саучешће за великим Београђанином Браниславом Нушићем. Београд је у њему изгубио грашанина који му је деценијама чинио част својим присуством. Изгубио је свог великог портретисту, човека који је кроз свој ведри хумор деловао васпитно на своје суграђане и који је целокупним својим животним делом дао пример како се служи свом народу. Нека је слава Браниславу Нушићу!
Председник Општине града Београда
Влада Илић“
Тело Бранислава Нушића било је пре сахране изложено у Народном позоришту. Огроман број грађана прошао је поред његовог одра да ода пследњу пошту великом писцу.
Краљевска влада је решила да се пок. Нушић сахрани о државном трошку. Образован је државни одбор за сахрану.
„Кућа Бранислава Нушића“
Сахрана је извршена 21. јануара пре подне уз огромно учешће народа. У име Краљевске владе одржао је дирљив опроштајни говор Министар просвете г. Димитрије Магарашевић, у име Српске краљевске академије г. Вељко Петровић, у име Београдског народног позоришта г. др Бранислав Војиновић, у име загребачког Народног казалишта г. др Шеноа.
Још десетак говорника, у име књижевних, новинарских и научних установа, опростило се са пок. Нушићем.
Тело Бранислава Нушића спуштено је у породичну гробницу на Новом гробљу, у једну велику камену пирамиду, без икаквих украса, са једним натписом: „Кућа Бранислава Нушића“.
Обележено 80 година од смрти Бранислава Нушића
Испред споменика Браниславу Нушићу, поводом 80 година од његове смрти, цвеће су положили министар културе и информисања Владан Вукосављевић, редитељка Тања Мандић Ригонат, управник Народног позоришта Дејан Савић, управник позоришта „Бошко Буха“ Игор Бојовић и представници „Нушић фондације“.
Дејан Савић је најавио да се на месту где је сада споменик, у парку испред Тржног центра, планира изградња нове дворане за балет и оперу националног театра.
„Можда ћемо за неколико метара померити споменик Нушићу, али он ће свакако као и до сада остати симбол народног позоришта“, рекао је Савић.
Поводом јубилеја посвећеног великом писцу отворена је и изложба „Сва лица српског дипломате Нушића“ у фоајеу Друге галерије Народног позоришта.
Изложба је претходно била постављена у Министарству спољних послова, а Савић наводи да је одмах имао жељу да је пребаци у Народно позориште, јер је Нушићу, место управо у његовом позоришту.
„Радујем се што ће јавност бити у прилици да види ново лице Нушића које је свима нама мање познато. Поставка изложбе обухвата документа из породичних збирки, списе из државних архива до којих је тешко стићи који говоре о јако узбудљивом животу који је Нушић водио и који га је као писца одредио. Нушић је наш Шекспир који је са лакоћом приказивао нас и универзалне односе међу људима“, рекао је Савић.
Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је рекао да већ осам деценија српска култура трага за новим Браниславом Нушићем, новим „каменом мудрости“ наше позоришне и драмске уметности, па и наше политике и дипломатије.
„У наредним деценијама видећемо да ли смо добили достојног наследника Бранислава Нушића. Он је у емотивном смислу за српски народ исто што и Молијер и Рабле за Француску. Ушао је у сваку кућу, сваки школски програм, сваку генерацију. Реченице и ликови из Нушићевих драма су постали део нашег емотивног видокруга. Људи цитирају Нушића понекад, а да нису свесни да је то Нушић“, приметио је Вукосављевић.
Како је рекао, Нушић је кроз смех и иронију понекад посматрао наше обичаје, нарави и карактере.
„Упркос таквом приступу Нушић је био темељан и озбиљан човек, дубоко забринут над судбином народа којем је припадао и народа за чију је слободу положио живот и његов син Страхиња Бан Нушић. То је трагедија од које се Нушић никада није опоравио“, рекао је Вукосављевић.
Поручио је да је „Нушић и данас жив више него икад“.
„Можемо данас да посматрамо свој одраз у огледалу Нушићевих дела, да видимо оно што смо били, оно што јесмо и оно што ћемо вероватно бити“, рекао је министар.
Поручио је да ћемо одати почаст великом писцу ако отклонимо мане на које је Нушић благонаклоно указивао.
„Ожалошћена породица“ у режији Јагоша Марковића
У вечерњим сатима на Великој сцени биће премијерно изведена Нушићева комедија „Ожалошћена породица“, у режији Јагоша Марковића.
У овој, петој поставци, Агатон је глумац Саша Торлаковић.
„Не само Агатон, сви ликови Нушићеви су јако слојевити, јако занимљиви, и јако узбудљиви. То је оно што је карактеристика Нушићевих ликова да кад кренете да урањате у њих ту нема краја. У тим ликовима препознајете блиске људе, људе из свог окружења, људе из породице, фамилије, па и себе саме“, истиче Торлаковић.
Лицемерје, поквареност и људска похлепа синоним су ове ожалошћене породице.
„Какви су они, па свакојаки су и аморални и грамзиви и бедни и наказни, али и неодољиви, витални и шармантни. Некако су вечни“, рекао је Јагош Марковић.
Симка, Сарка, Прока Пурић, Гина и остали чланови ожалошћене породице прву репризу играће 21. јануара на великој сцени.
Овим догађајима Народно позориште у Београду започиње обележавање веома значајног јубилеја, век и по од оснивања.
Изложба „Сва лица српског дипломате Нушића“ биће отворена до 15. фебруара.
Хронограф
