У вечерњим сатима 25. јануара 1991. године на Телевизији Београд емитује се краткометражни филм „Илегално наоружавање у СР Хрватској“.
Главни ‘глумци’ су били: Мартин Шпегељ, иначе генерал-пуковник Југословенске народне армије, и његови блиски сарадници из околине Вировитице. Шпегељ је већ тада био у ‘демократској’ Влади СР Хрватске постављен као ткз. министар одбране… односно он је био и на челу хрватског крила у ЈНА које је планирало у погодном моменту пребећи на страну хрватских паравојних формација у формирању.
Режије се прихватила Контраобавештајна служба ЈНА.
Радња тог „филма“ је била прилично шокантна за највећи део другова и другарица који су живели привидно срећно на простору СФРЈ. Место снимања је био војни полигон ЈНА у Гакову, на Билогори.
Само пола сата пошто је емитован тај видео снимак који је на премијери имао милионску гледаност, двојица блиских сарадника Томислава Мерчепа (председника општинског одбора ХДЗ за Вуковар), извесни Иван Мажар и особа са надимком „Бурек“ упадају у стан Звонка Остојића (34), где га убијају у Борову Насељу (улица Устаничка бр. 42/30).
Остојић је био Хрват по националности и умешан у ове прљаве работе око незаконитог увоза пешадијског наоружања за потребе Министарства унутрашњих послова СР Хрватске и чланова милитантне партије ХДЗ коју је основао и водио Фрањо Туђман, а на локалу је Остојић блиско сарађивао са Томиславом Мерчепом.
Звонко Остојић из Борова, је пристао на сарадњу са југословенским агентима КОС-а и то му је била смртна пресуда. Заправо, он је играо двоструку игру, јер је био доушник УДБЕ неколико година пре рата, али како се рат приближавао онда је вагао на коју ће страну. КОСовци су га притисли и морао је радити за њих. У ствари, у том моменту, крајем 1990. године нису Хрвати имали толику моћ, односно Југославија се колико-толико држала на ногама.
Званичан разлог смрти Остојића је био тај да се он посвађао са својом супругом, па у очајању „скочио са терасе на бетон“ тј. изршио самоубиство. Незванично, у његовог сина је уперен пиштољ са пригушивачем док су били на спавању, те је он схватио да боље да сам погине, него да гледа смрт своје породице.
Овде бих хтео да се осврнем на две важне ствари.
Прво… Како је могуће да обавештајци КОС-а нису узели Остојића у заштиту? Односно, да га сакрију и припреме за суђење које је већ планирано за „вировитичку групу“, пошто су починиоци кривичног дела похапшени 24. јануара, односно дан пре јавног емитовања на ТВ. Осумњичени су спроведени у војно-истражни затвор у Гајевој улици у Загребу.
Рекло би се да постоје две солуције. Једна је да је и у тадашњем врху Контраобавештајне службе ЈНА постојао неко са непријатељским намерама (радио за стране сигурносно-информативне агенције, тј. био им доушник), што ми делује уверљивије… а друга – да је сам врх КОС-а био толико препотентан да је мислио како им нико не може ништа, односно да се боре против никоговића и аматера, јер имају већ „крупне рибе“ у својој мрежи.
Хрвати стално брује о својим жртвама у Вуковару, преко три деценије. Јадикују и оплакују чак више од Блајбурга, рекло би се. Али, како је могуће да они заборављају своју прву жртву? О свим хрватским жртвама су написани макар есеји, ако не и књиге. Све сами хвалоспеви, стављали их у лирско-епску поезију.
Могуће је, јер би они хтели да читаву Аферу Шпегељ, односно илегално наоружавање некако замраче и да се то не помиње у причама о разбијању Југославије. Зна се и то да је управо то представљало кршење закона, односно кривично дело.
Сви знамо да је тада СР Хрватска била саставни део југославенске федерације и далеко још од међународног признања (15. јанурар 1992), што је уследило тек годину дана касније. Међутим, већ тада је бајка о „угрожености“ Хрвата од ЈНА почела да добија озбиљну дијагнозу.
Тако и хрватска пропаганда, по налогу централе ХДЗ, већ 32 године мудро ћути на помен Звонка Остојића јер, иако он јесте хрватске народности, јесте страдао у вуковарској општини те 1991. године, али Хрватска се упорно труди да свој „прљав веш“ сакрије,како би очувала бајку како је тзв. Домовински рат „свети рат“ који званично „нема мрље“.
Мноштво својих злодела из деведесетих година 20. века Хрвати крију, не само од Срба, но и од својих грађана, поготово младих нараштаја. Тиме се добија једна прилично нејасна слика јер би они хтели да се кривично дело, какво је илегално наоружавање, представи као вид политичке борбе (!?), а не озбиљна историјска чињеница која је и те како важна у процесу растурања Југославије, државе коју они нису никада ни желели, јер се, такође, јасно види ко је, у ствари, кривац за цепање и уништење те исте Југославије.
Ни породица Остојића се у последње три деценије никада није оглашавала јавно. Изгубили су једног члана, а нису желели да изгубе још некога, јер боље је поштовати Омерту (закон ћутања италијанске мафије) него угрозити своју будућност због земље која се свакако нашла на мети светских моћника, који су суштински били помагачи и залеђина Туђману и његовим „лепотанима“.
На нама је да пренесемо поколењима овакве „ситнице“, чисто да, кад буду сутра у друштву, да знају шта да помену љубитељима евро-атланских интеграција и југофилије, ако им ови почну наметати кривице за ратове деведесетих година.
Аутор: Томислав Б. Ковач, Злочини над Србима
Наслов, лектура/коректура: Хронограф
