Тамара Калинић Мачковић (38) и Драшко Калинић (42) данас имају довољно новца за нормалан живот своје четворочлане породице, али до овог лепог тренутка прошло је много оних мање лепих ситуација.
Док се сећа најтежих момената у којима нису имали ни динар у кући, Тамара их упоређује са осећајем лебдења и нечим ванвременским кад знате да немате куд, док вас, с друге стране носи вера у живот и уверење да ипак морате напред, да кад живот затвори једна врата, увек отвара друга и да их само треба пронаћи. Прича ми да је тада од шока и страха имала и трњење у целом телу и да се готово две године после тога није заплакала.
Дуго су Калинићи размишљали како да промене своје животе набоље. Како је друго дете било на путу 2014. године, трошкови живота су се увећавали, а ситуација у земљи није се мењала. Позната реченица „морамо нешто да променимо“ вртела им се све чешће у главама, па је идеја о преселењу у Сједињене Америчке Државе веома лако постала стварност.
Јуна 2014, непуних месец дана по рођењу њиховог сина, Драшко одлази у Америку да ради са намером да у једном тренутку поведе и целу породицу са собом. Брат његове супруге тамо је већ имао фирму за пејзажну архитектуру и запошљавао је раднике из Србије.
Док је Драшко осам месеци радио као возач у фирми свог шурака, Тамара се са Милом (7) и Петром (3) под паролом „биће ми лакше“, из Београда вратила у родни Параћин.
– После тог првог боравка, Драшко се вратио назад, па отишао још једном.
У међувремену отворила се могућност за аплицирање за инвеститорску визу.
Уложили смо новац и уз помоћ мог брата успели тамо да отворимо нашу фирму. Током целе 2015. нас петоро смо свакодневно радили на прикупљању потребних папира за ту визу. У новембру је све било спремно и предато имиграционој служби. Драшко се у децембру вратио за Србију како бисмо у јануару 2016. отишли на интервју у Америчку амбасаду – сећа се Тамара.
Калинићи су почели да се спремају за селидбу, а чекање се одужило. Посао нису имали, много пара су дали адвокатима и позајмили новац да би обавили све што је било неопходно. Чак су пријатељима обећали свој фрижидер, телевизор, машину за судове и друге апарате. Међутим…
– После више месеци чекања, у априлу, добили смо одговор да смо одбијени!
Разлог нисмо сазнали. Наш амерички сан је пропао. Нисмо имали план Б, јер смо били убеђени да је све 100 посто сигурно и да ускоро крећемо. У Америци нам је остао и намештај који је Драшко купио за нас, и фирма коју је отворио – каже Тамара.
Супруг је у мају покушао бар сам да се врати како би макар фирма наставила са радом, али му је речено да је већ одбијен са породицом и да не може опет да се пријави, чак ни за сезонску визу. Фирма је преко ноћи продата како би сви дугови били враћени и измирене обавезе према држави.
У једном дану су били финансијски стабилни, власници фирме, а већ следећег све је нестало. Финансијска ситуација у породици се погоршавала, јер су обоје били без посла, а као подстанари, морали су да живе у Параћину, где је изузетно тешко запослити се. Како невоља никад не иде сама, у исто време затвара се и фирма у Београду у којој су обоје радили више од 10 година.
– Донели смо одлуку да не плачемо над тужном судбином и распршеним америчким сном, већ да одемо у Грчку да пробамо да прегурамо лето. Драшко је другачији, а ја сам увек за то да, кад је катастрофа, отворим падобран и скачем. Увек морам да пресечем, треба ми нека нова крв, нова лудост, чак и у тим тешким ситуацијама. Знам да одлазак у Грчку са двоје деце и са позајмљеним парама нимало није био рационалан потез, али шта смо друго могли – сећа се за Приче са душом.
На мору су ишли од хотела до хотела и тражили сезонски посао. Тамара је мислила да ће моћи да уновчи своје знање сликања на лицу и прављења краљевских круна за децу, али ни то није успела.
– У једном хотелу нашли смо посао аниматора. Договорили смо се да једну плату добијемо у новцу, а да друга буде компензација за смештај и храну за нас четворо. Све је лепо ишло, хотел је био пун породица из Србије, чинило се као идеално место да проведемо лето са децом. Направили смо такав програм да док ја држим часове јоге, супруг буде са децом, а док он води школу пливања, ја бринем о деци. Имали смо искуства, јер смо у Србији радили као лични тренери у теретани. На дан кад је требало да почнемо са радом мајка власника хотела рекла је да нас је њен син погрешно разумео и да нема новца за нас. Брзо превазилазимо и тај пораз, једино ја проналазим посао као фотограф.
По ко зна који пут враћају се у Параћин, без пребијеног динара. Фрижидер, замрзивач, али и новчаник били су празни. Враг је однео шалу.
– Кад сам схватила да је једино шта могу да скувам – поврће из баште, кренула сам да размишљам како да се извучемо. Ни сама не знам како сам у једној запуштеној соби угледала мамину шиваћу машину, стару више од 30 година, на којој је шила када смо били клинци, марке „Багат Весна“.
Погледала сам је и рекла: „Весна, ти ћеш нас спасити“. Позајмила сам 1.000 динара и однела је на поправку.
Мајка јој даје основне савете о томе како се увлачи конац, шта је то циговање, а шта „пун круг“ и одлази код сина у Америку на одмор. Тамара даје себи задатак да мора сама да савлада шивење и нешто направи, јер више нису могли да улазе у све дубље дугове. За то време Драшко обилази чак и фабрике сточне хране, тражи посао, макар и као надничар на њиви, али у Параћину ни тога нема!
– Био је 24. јун када сам почела да шијем! Касније сазнајем да је то међународни Дан вила, па то даје додатну симболику мојој одлуци да бренд назовем „Мила Вила“, по ћерки која је, док су друге девојчице себе називале принцезама, одувек сматрала да је она Вила магичне крви. Као самоука кројачица прво сам направила дугу дечју сукњицу са карнером. Кад је нестало доњег конца, не знајући да он уопште постоји, мислећи да је машина опет у квару, вратила сам се код мајстора негодујући. Човек ме је погледао и рекао: „Да ли сте заменили доњи конац?“ Било ми је непријатно.
Тако постиђена, вратила сам се и схватила да је тренутак да се упознам са „Весном“ и да се више не бламирам. Све сам нашла на гуглу, од делова до шпулне, коју је мајстор споменуо, а и неколико кројачица из Параћина ми је помогло, јер мама није била ту – препричава Тамара ову анегдоту за Приче са душом.
Док је Тамара седела, дизајнирала и шила своју прву колекцију, супруг доноси одлуку да изнајми тезгу на локалном вашару у Параћину како би продавао рукотворине своје супруге. Тамара користи своје знање из фотографије и ћеркино интересовање за позирањем пред објективом апарата и тако настају фотографије прве колекције крај језера на излетишту Грза, којима најављује нови бренд.
– Само у тој ноћи, после објаве, добијам две пословне понуде и стотине порука. Ни сама не знам одакле ми та идеја и самоувереност, да у том тренутку тако озбиљно представим бренд у настајању. Сада кад вратим филм могу рећи да је за тако нешто потребно и храбрости и лудости. После 21 дана рада имала сам гомилу поруџбина. Сећам се да сам прве комаде гардеробе направила за три сестрице, биле су то те сукњице од перја и мајице са перушкама.
Први новац је зарађен, а Драшко добија нови посао у Београду. Тамара остаје сама са децом и не зна где ће пре од позива. Одлучује да кроји и шије ноћу, а преко дана са децом прави сценографије и фотографише Милу у новим моделима.
Почињу да се дешавају добре ствари, па тако уз помоћ другарице успева да набави две сјајне индустријске машине по невероватним условима, па њена добра другарица Весна добија прилику да одмори своје „старе кости“.
– Он одлази у Београд, а мени креће пакао. Правим план: успављујем децу у 21 сат, затим спавам до 23 сата и устајем да шијем. Кувам кафе, радим до пет ујутру и лежем док се Мила и Петар не пробуде. Све се то дешава у стану од 35 квадрата, у једној отвореној просторији у којој су и кухиња, и деца и моја машина. Док кувам храну, штендере износим напоље да ми мирис хране не уђе у гардеробу. Посао „лудује“, фино зарађујем, почињу да ме зову разне фирме и нуде сарадњу, добијам позиве за базаре и фестивале на сваком кораку, а Петар има озбиљне здравствене проблеме, па са њим идем по болницама. Сваки пут пакујем две торбе: једну са личним стварима, а другу са материјалима и кројевима како бих док он спава кројила и испоштовала све договорене рокове. У току децембра и јануара 24 пута путовали смо на прегледе – сећа се Тамара.
Бренд „Мила Вила“ постао је веома тражен, а Тамарине креације носе деца широм Србије и света. Ова храбра жена прича ми да је „покрила“ све континенте, односно да су хаљинице, сукњице и остали комади гардеробе отпутовали далеко од Параћина и Београда.
– Углавном шијем само за девојчице и маме, мање за дечаке, јер Петар није нешто заинтересован да ми помогне око промоције, као што то ради Мила.
Тренутно правим преко потребну паузу од неколико недеља коју користим да и себе и своје машине опоравим од напорног рада, али ускоро почињем са припремама нове колекције. Првобитна идеја ми је била да вратим у моду стил одевања који смо ми имали као деца, и то је лепо ишло, а сада је Мила укључена у дизајнирање, па ми говори где шта треба да иде и како да шијем, тако да сада имам велику помоћ. Све је могуће, драги људи, јер као што рече Душко Радовић: „Ко у чуда верује, тај чуда и ствара“– испричала је Тамара ову невероватну Причу са душом о својој породици.
За фејсбук страницу Миле Виле кликните ОВДЕ, а на инстаграму запратите ову породицу ОВДЕ.
Ненад Благојевић, Приче са душом
