Српски Београд, да ли је тај придев потребан, да ли се подразумева? Потребан је, јер је био и југословенски, а ваљда не треба доказивати да су политике југословенског (мондијалистичког) и српског Београда супротстављене. „Не може се двојици господара служити.“ Требало би да се подразумева да је Београд српски јер је он престоница Србије, државе српског народа.
Изјаве Вучића у Турској „Република Српска настала је Дејтоном као политички ентитет на територији БиХ“, Наташе Кандић да Републику Српску треба укинути, као и предлог америчких сенатора да она, Кандићева, треба да буде кандидат за Нобелову награду за мир и најновија изјава Драгана Мектића, министра безбедности у Савету министара БиХ, да су Срби починили геноцид у Сребреници и да би требало да прођу катарзу, можда синхронизовано најављују покушај реализације укидања Републике Српске и стварања централизоване државе БиХ. То је очигледно и жеља неких сила попут Велике Британије и САД-а. Британија је покушала да Савет безбедности УН-а усвоји њен предлог резолуције о геноциду у Сребреници што је Русија спречила.
Не мислим да било ко од српских политичара свесно жели да нанесе историјску штету свом народу, да буде велеиздајник. Међутим, различита су размишљања, стратегије, решења, сагледавање проблема, одређивање задатака и циљева. Постоји суштинска дилема, из којег разума, духовног или материјалистичког да прихватимо решење.
Да ли нам је најважније, по сваку цену, сачувати голе животе (и само скуп појединаца са наметнутим туђим идентитетом), али при томе не сачувати и народ? Јер народ може постојати само са основним и наследним идентитетом (језик, писмо, религија, па и мит), или по сваку цену, са опасношћу, да чак и нестане као народ, покуша да сачува слободу и свој идентитет. При томе, ако решење долази из апсолутно духовног разума, оно подразумева уверење „ако је Бог са нама, ко ће против нас“. Дакле, апсолутну победу и наду у задобијању Царства небеског, која опет даје снагу и смисао за трпљење недаћа, неправде, па и привремених земаљских пораза.
Зар наши преци нису имали трпљења 400 година под Отоманском империјом и зар би се ослободили од ње да нису имали храброст и наду у Бога живога, када за то дође време? И у таквим тешким околностима сачували су свој идентитет. Може се схватити тактика куповине времена, кроз „затегнуто попуштање“, када би се купљено време најбоље искористило, економски, политички, духовно, и у смислу развијања родољубиве свести као природног стања човека. Добро је и што војска Србије има вежбе и са НАТО-ом и са Русијом, па биће најобученија… У овом времену можда има смисла износити најразличитија мишљења.
Губитком Косова и Метохије, Републике Српске и уласком у овакву ЕУ, српски народ је осуђен на нестанак.
ЕУ је политичко-економска организација која је заснована из материјалистичких побуда, експлоатацији других и жељи да се униште идентитети многих народа, пре свега православних. Није искључено да се против такве политике Брисела побуне озбиљни народи који се већ налазе у ЕУ и Европу поново врате на пут истинских вредности. Да то буде Европа народа, пре свега хришћанских, којим припада и српски народ. Реалност је, да су кроз историју многи народи нестајали али је и реално очекивати да ће и кроз далеку будућност опстати можда десетак, двадесет најозбиљнијих народа. У те народе убројаће се и српски, због светих Срба који су живели у прошлости, али их има и данас и биће их и у будућности.
Задржимо се мало на Републици Српској. Постоје настојања да се Српска укине и она се крећу од ратног начина до самоукидања. Најопаснији је начин самоукидања, да то ураде Срби кроз институције и то са уверењем да је то у интересу српског народа. Управо, горе споменуте изјаве Вучића, Кандићке и Мектића најављују такву могућност. За тако нешто потребан је процес, нови Тито и југословенски Београд.
Преваре попут оне, да се Српска укида због вишег интереса српског народа, како би читава БиХ била под контролом Београда, не смеју да прођу. Самоукидање Републике Српске био би највећи пораз српског народа, јер би прихватио став да Срби, као аутохтони и државотворни, западно од Дрине немају право на своју државу, да су се неправедно борили, починили геноцид и на тај начин створили геноцидну творевину, Републику Српску, која се морала самоукинути. Тако би слободарски српски народ у историју ушао као геноцидан.
Вучић, ако буде наговорен и буде убеђен да ради добро за српски народ (у наведеној варијанти), неће повлачити никакве потезе у том правцу, док не организује нове ванредне изборе (можда већ у овој години), јер у противном због снаге председника Додика и родољубивих снага у Србији, Вучић би могао да изгуби власт. Зато ће он, пре евентуалних ванредних избора, са опрезом износити било какве изјаве у вези с Републиком Српском и Косовом и Метохијом, а онда, после евентуалног освајања апсолутне власти на ванредним изборима покушати да уради оно што је само Титу пошло за руком.
Није добро да се ствара шира сложена државна заједница, а да Срби ван Србије где су концентрисани, не остваре свој друштвено-политички и економски ентитет, не сме се поновити грешка као са Југославијом. Могуће је повезивање са Србијом, одвојено Република Српска и Федерација БиХ, па и други.
Да ли Срби треба да крију оно због чега нас нападају? Зар управо није време да га објавимо као најлепше благо, а то је православље, и то са љубављу покажемо свету. Православље се темељи на љубави, на добру и спасењу, и као такво оно има у себи решења свих личних и друштвених проблема, који су се нагомилали управо зато што смо (као већина) неверујући. Оно нас доводи у стање из којег можемо рећи, са дубоким осећајем и смислом: „Не бојмо се и радујмо се“.
Русија у овом времену, као моћна сила, у свом коду има задатак да служи свету, да измирује народе, и чини добро. Република Српска треба да је позове у помоћ.
И на крају сваки текст завршавам:
Победимо кризу радом, радујмо се и радимо.
Бања Лука, 12.02.2018.
Председник СНП – Избор је наш
