Оживела клисура реке Градац једна од најлепших и најживописнијих у Србији. Планинари и рекреативци напунили стазе по литицама, а спортски риболовци газе кроз реку.
Река Градац набујала је ових дана од отопљеног снега с литица околних брегова, али је и даље кристално бистра дуж целог тока кроз живописну клисуру – од извора, недалеко од древног Јерининог града, до Ваљева где се улива у Колубару. Шумни ток реке сад буди исконско страхопоштовање, али ова планинска лепотица је гостољубива и дуж обале оставља довољно места за љубитеље природе који у великом броју долазе да уживају у шетњи. Поред планинара, на стазама по литицама клисуре и бреговима, почетак риболовне сезоне вратио је људе и у воде Градца. По његовим брзацима од 1. марта спортски риболовци упркос ниској температури и снажној струји храбро газе и забацују удице играјући жмурке с лукавом пастрмком.
Мноштво је обележених стаза којима се може обилазити једна од најлепших и најпитомијих српских клисура, а помоћ посетиоцима ће увек пружити многобројни ренџери Еколошког друштва Градац који патролирају и брину да лепота ових изузетних предела не буде нарушена.
Можда је најлепша она која води древном караванском рутом из Подриња ка долини Колубаре, час пратећи речни ток, час пењући се на гребене изнад клисуре. Београдско планинарско друштво “Круг” је прошле недеље прошло руту која традиционално почиње или се завршава код воденице “Еко клуба Градац”, недалеко од центра Ваљева. Планинари ту пуне ранчеве миришљавим брашном које цури испод старих камених жрвњева и настављају уређеном градском шеталишном стазом уз кеј, крај живописних ресторанчића и викендица, до краја велике Дегурићке пећине.
Стаза одатле води ка манастирима Ћелије и Лелић, живим светињама ваљевског краја у које мноштво верника долази на поклоњење моштима савремених српских светитеља, владике Николаја Жичког и Аве Јустина Поповића. Један пешачки пут води и преко Ћелијског брда где су археолози прошле године открили рушевине малог римског, византијског и преднемњићког српског утврђења – Градца, по коме су клисура и река добиле име.
На путу ка извору реке, на месту Вратоца, питомом проширењу клисуре под литицом Шарено платно, пролази се уз остатке касноантичког храма, а преко реке на стенама се назиру зидине велике епископске цркве из 6. века, најстаријег и најзначајнијег хришћанског споменика ваљевског краја, коју су према археолошким налазима Срби користили већ у 9. и 10. веку. Овај храм налазио се на улазу огромног римског, византијског и на крају српског утврђеног града, који је у народној машти приписан Проклетој Јерини.
Ћелије и лелеци
На литицама дуж пута, од Ћелија до Јерининог града, виде се многе пећинице и поткапине које су као ћелије за тиховање користили средњовековни испосници, па је по њима и манастир добио име. Предање каже да се у доба турских најезди народ скривао у испосницама и бранио међу старим зидинама, па је градско брдо названо и Браниг, а оближње село Бранговић. Име села Лелић по једној легенди потиче од лелека српских збегова које су овде током Друге сеобе под патријархом Арсенијем Шакабентом пресреле Османлије и начиниле ужасан покољ хиљада жена и деце.
Борис Б. Субашић, Новости
Приредио: Хроногараф
