Пре неколико година, посета председника Савета директора националних библиотека света, Џона Цебеа, Народној библиотеци Србије, покренула је важна питања о раду ове установе. У центру пажње медија поново су се нашли нерешени проблеми, попут проналажења кривца за расипање 15.000 вредних књига које су некада припадале Дворској библиотеци.
Око 15.000 књига које су биле чуване у депоу Народне библиотеке, у новембру 2005. године завршило је у смећу. Због погрешног отписа, нека од вредних издања која су припадала Дворској библиотеци предата су предузећу за обраду старог папира.
Тринаест година после догађаја који је шокирао многе љубитеље писане речи, књиге и даље нису враћене, уз тек понеки изузетак.
Како за медије објашњавају из Народне библиотеке Србије, недостатак простора учинио је отпис књига неминовним, а будући да се међу отписаним монографским публикацијама нису нашли музејски примерци, није прекршен Закон о културним добрима. Међутим, како се наводи у Извештају о активностима Народне библиотеке Србије на заштити и реконструкцији Дворске библиотеке, отпис није извршен у складу са Законом о библиотечкој делатности.
– Прописи налажу да о отпису библиотечке грађе одлучује Управни одбор Народне библиотеке Србије. Међутим, Управном одбору никада није предложена одлука о отпису, тако да он одлуку није ни донео.
И даље није разјашњено ко је одговоран за спорну одлуку о бацању вредних књига. Постоје гласине да отпис нису извршили професионалци, него војници који су у то време били на служењу цивилног војног рока. Запослени у Народној библиотеци, као и в. д. управника 2012. године Дејан Ристић, били су огорчени због чињенице да кривац и даље није утврђен, а њихово негодовање деле и други обожаваоци књиге.
Зора Чавић-Илић, легендарни преводилац РТС-а, сматра да је бацање књига у смеће велика срамота за државу.
– Невероватно је да су књиге старе више од 200 година изручене у контејнер да би се направило место за новија издања. Питам се како је могуће да се и дан данас не зна ко је одговоран и да се тадашњи запослени у Народној библиотеци нису побунили против срамне одлуке. Као што су лекари обавезани Хипократовом заклетвом, тако се и библиотекари обавезују да чувају сваку књигу као светињу – рекла је за Блиц Зора Чавић-Илић.
Нико се, изгледа, не досећа да за уништавање овог драгоценог покретног културног блага српског народа треба окривити и судски процесуирати тадашњег управника Народне библиотеке Србије, Хрвата из Херцег Новог, Сретена Угричића, за чијег су ваката спаљиване и књиге које су радници НБС-е односили из библиотека на Косову и Метохији, о чему постоје докази и сведоци. Штавише, управници градских библиотека на КиМ су о том културном геноциду благовремено обавестили тадашњи Координациони центар, касније и Министарство за КиМ, али никад нико од надлежних није реаговао, нити је јавност о томе обавештена. Угричић је био управник НБС-е од 2001. године, а смењен је тек 20. јануара 2012. због тога што је потписао проглас Форума писаца у коме се тражи „обустава медијске хајке на црногорског писца и новинара Андреја Николаидиса“ који је, да подсетимо, као саветник председника Скупштине Црне Горе, написао да би „цивилизацијски искорак био да је Боле употребио динамит и пушке које је сакрио у дворани, у којој су главари, духовници и уметници прослављали 20-годишњицу Републике Српске“ и да „Република Српска нема будућност јер је настала као геноцидна творевина“.
Подршка терористичком акту била је само повод за смену управника Народне библиотеке Србије, али и логична последица дугогодишњих антисрпских јавних наступа и активности Сретена Угричића, једног од главних Сорошевих кадрова задужених за разградњу српске културе. Нажалост, питање његове кривичне одговорности до данас нико није поставио.
Можда објашњење лежи у ономе што је нагласила Зора Чавић-Илић. Она је, наиме, рекла да расипање књига није нова појава у Србији, јер су у прошлости многа вредна издања завршила у рукама лопова, на улици, или им се изгубио сваки траг.
– За време Милошевића, библиотеке су пљачкане широм Југославије, а многе књиге нестале су и из Белог двора и Старог двора. Према мојим сазнањима, политичари као што су Глигоров и Кардељ често су узимали књиге из библиотеке, а није забележено да су их враћали. За време санкција особље Универзитетске библиотеке “Светозар Марковић” ми је открило да из њихових просторија нестају не само књиге, но и скупоцени намештај.
А зна се да врана врани очи не вади. Зар не?
И. Хаџиомеровић, Бета/Хронограф
Ма када су немци бомбардовали националну (српску) библиотку у 2, св. рату, па зашто небисмо и ми ето тако спалили ту благо српске културе.