Први контакт између индијског и британског математичара, Рамануџана и Годфрија Харолда Хардија, било је писмо које је из Индије стигло у Кембриџ, а у којем се налазило прегршт доказа, формула и решења, међу којима је било и до тада непознатих. У наредним годинама Харди постаје ментор који је много тога научио од свог ученика.
Рамануџан је у Индији радио сам, готово ван свих токова у западној математици, а у свескама у којима је бележио резултате углавном није било никаквих извођења. Постоји више тумачења оваквог начина рада, од оних према којима самоуки математичар није ни умео да изведе доказе, преко оних која подсећају да је папир био веома скуп па је вероватно извођења исписивао на табли која се брише, а преписивао само резултате, па све до оних према којима Рамануџан није мислио да ће неко осим њега имати увид у ове списе.
Рамануџанов долазак на Кембриџ изазвао је веома опречна мишљења предавача јер нису сви у његовом раду препознавали вредност. Осим тога, несумњиво су му недостајала нека базична знања и занатска умећа у решавању проблема па је Харди преузео на себе задатак да га подучава, али је касније признао да је вредније оно што је научио он од њега него знање које му је пренео. За његов рад о сложеним бројевима му је 1916. године додељена титула еквивалентна данашњем доктору наука, а две године касније примљен је у Краљевско друштво. Имао је 30 година и прва је особа у историји овог друштва која је постала његов члан након што је први пут предложена.
За његов рад о сложеним бројевима му је 1916. године додељена титула еквивалентна данашњем доктору наука, а две године касније примљен је у Краљевско друштво. Имао је 30 година и прва је особа у историји овог друштва која је постала његов члан након што је први пут предложена.
Крајем Првог светског рата Рамануџаново здравствено стање се погоршава. Додатну тешкоћу ствара његова веганска исхрана која је била повезана са религијским веровањима, а у Лондону за време рата није било услова за придржавање оваквог начина исхране. Како би био сигуран да се у његовој храни не налазе ни најмањи трагови животињског порекла, избегавао је универзитетску мензу и спремао сам храну, а оброке често прескако због бављења важнијим питањима. Рамануџану је дијагностификована туберкулоза и недостатак више витамина, а након што је 1994. године анализирана његова медицинска документација, утврђено је да је вероватно дијагноза била погрешна и да је боловао од амебијазе која је била излечива али се веома тешко дијагностификовала.
После дужег лечења у Енглеској, 1919. године се враћа у Индију јер се претпостављало да ће то имати доброг утицаја на здравље. Међутим, живео је још само годину дана, а до Хардија су стизале вести да се и после повратка кући бавио математиком. Рамануџанова изгубљена свеска је пронађена 1976. године, а у њој се налазе открића настала у последњој години живота. На страницама без икаквог редоследа исписано је око 600 математичких формула, махом без доказа. После Рамануџанове смрти, његова супруга је свеску предала Универзитету у Мадрасу, одакле су многи од материјала послати Хардију, али није сигурно да ли је међу њима била и ова свеска. Не зна се тачно у чијим је све рукама била и како се преносила, али је на крају пронађена у библиотеци Тринити колеџа.
По мотивима Рамануџановог живота настало је више представа, филмова и романа, а највећу популарност стекли су књига Роберта Канигела „Човек који је познавао бесконачност“ и истоимени филм који је 2015. године по њој снимљен. Рамануџаново име носи награда која се додељује младим математичарима из земаља у развоју, а датум његовог рођења, 22. децембар, Индија је 2011. године прогласила Националним ИТ даном. Његов лик се спомиње и у филму Добри Вил Хантинг.
Јована Николић, ЦПН/Хронограф
