Крагујевац – Мирослав Станојевић (28) из Крагујевца један је од малобројне деце из хранитељских породица која су дипломом окончала студирање. Откако је школу завршио у року, Мирослав посао тражи већ три године. Додуше, налази га, бере малине и јабуке, очитава струјомере, конобарише и чисти, коси комшијама траву за надницу…
Мирослав није ништа другачији од толико младих који траже посао, али јесте по лошој стартној позицији у животу, и упркос томе по невероватној одлучности и оптимизму.
– На стотине врата сам закуцао, досађивао, писао на десетине адреса и градским и државним институцијама тражећи посао. Ја немам другу опцију него да не одустанем. Оца и мајку сам изгубио са три године у породичној трагедији, завршио сам у болници, па у дому – прича Мирослав.
– Из дома ме узела тетка која ми је постала хранитељка. Гурала ме кроз живот понављајући да ћемо нас двоје показати свима. Веровао сам јој и завршио Природно-математички факултет, смер екологија. Данас је тетка тешко болесна и време је да ја бринем о њој. А не могу – додаје.
Не може јер нема посао, иако је до сада конкурисао на бар 50 адреса. Послао је радну биографију фабрикама ауто-делова, намештаја, конкурисао за посао полицајца, у трговинама, кафићима.
Радио је два месеца као кувар и чистач у одмаралишту на Копаонику, по 12 сати дневно за 25.000 динара. По два летња месеца проведе у берби воћа. Сада очитава струјомере да би платио свој дуг за струју.
– Радио сам у дому за одрасле као радни инструктор две године и када сам очекивао да ми продуже уговор нису то учинили. Ја наиван, понет тиме да имам посао, узео сам кредит да бих платио дуг за струју. Сада очитавам струјомере да исплатим кредит. Не жалим се што никада нисам видео море, али постаје тешко јер живимо само од теткине социјалне помоћи, свега 8.200 динара, што углавном оде на њене лекове. На мени је да привређујем за храну и комуналије – објашњава Мирослав.
Његова тетка Весна Пантовић плаче. Сећа се како је свог дечака убеђивала да ће му се када заврши школу живот променити.
– И одрастао је у младића каквог би свака мајка пожелела. Када постанем очајна молим га да тражи социјалну помоћ и он, али неће. Каже: „Школовао сам се да бих радио и да не бих постао неко ко живи од социјалне помоћи“. Знам да сада жели да оде из Србије, а знам и то да неће због мене, јер сам толико болесна да не могу сама да прошетам ни до продавнице, до лекара – каже Весна кроз сузе.
Упитан како се за три године трагања за послом у струци и радећи као надничар није разочарао, Мирослав каже да би онда сав труд његове тетке и њега био залудан.
– После ПМФ-а хтео сам да упишем машинство, јер сам тада као старији, боље схватао да ћу се са том школом брже запослити. У једној државној институцији су ме питали: „Је л’ због парица, инсинуирајући да хоћу да се школујем само да би ме држава даље помагала. Окренуо сам се и изашао из канцеларије. Од тада, не дозвољавам ни лошим људима и лошем сплету околности да ме деморалишу. Кад мука притисне, пустим музику, нађем начин да се смејем. А и нећу тетку да секирам – каже Мирослав. И наставља да очитава струју, бере малине, шаље радне биографије, куца на сва врата док се не отворе.
Марија Раца, Телеграф
 из Крагујевца један је од малобројне деце из хранитељских породица која су дипломом окончала студирање. Откако је школу завршио...){kind=link}