Он се звао Петар Замбелић, а у Чилеу, земљи у чијој служби је истраживао подручја Патагоније и Огњене земље, знају га под именом Pedro Samblich.
Чувени португалски поморац и истраживач (у шпанској служби) Фернандо Магелан (1480-1521), ушао је у историју тако што је веровао да мора да постоји Југозападни пролаз (којим се – Португалцима иза леђа) може доћи до Зачинских острва, што је дао име Магелановом мореузу и Тихом океану, што није имао намеру да оплови свет, што је погинуо на Филипинима иронијом судбине, и што се од његових пет – само једрењак „Викторија“, са 18 од 265 чланова посаде, вратио 1522. у Шпанију као први брод који је опловио свет.
Ко год је потом из Шпаније кренуо Магелановом рутом – лоше је прошао…
Магеланов мореуз је трапула – како замку називају Бокељи. Ради се о географском лавиринту на југу Јужне Америке, пуном залива унутар залива, канала унутар канала, пролаза међу пролазима, острва, речних ушћа, полуострва, хриди, рукаваца и увала… – у којима су страдавали многи бродови. Реч је о једном од најтежих поморских путева, чије откриће, авај, није довело до поплаве благостања, као што је то био случај с открићем Зачинских острва од стране Португалца Васка да Гаме.
Игром судбине, управо ће један Бокељ, кап. Петар Замбелић (1849-1909), постати први официјелни зналац свих тајни Магелановог мореуза. Задужио је државу Чиле, у којој се звао capitano Pedro Samblich, тиме што је истражио и картирао нове пловне путеве око мореуза и широм Огњене земље. Радовао се чак и кад би својим бродом „Royo“ (Гром) ушао у какав слепи рукавац – јер га је могао картирати.
Замбелићу се приписује откривање новог пловног пута од улаза у Магеланов мореуз и канал Фалос, у читавој дужини до теснаца Тринидад. Бокељ из села Замбелићи на полуострву Луштица (где се и данас налази спомен-плоча на родној кући) истраживао је и руде, а био је и страствен ловац на туљане.
Држава Чиле именовала је кап. Замбелића за главног поморског стручњака кроз канале Патагоније и Огњене земље, чиме овај Србин постаје незаобилазан у свим хроникама свог времена, неретко и у извештајима са италијанских и енглеских војних бродова. Кап. Замбелић одликован је од стране енглеског, италијанског и француског Адмиралитета, а Чиле касније, по смрти кап. Замбелића, поставља бисте и његовим шпанским именом назива улице.
Да није био и пилот-водич многих путничких бродова, вероватно да би се наутичка историја исписивала друкчије…
Можда Американац Џошуа Слокам не би постао први човек који је сам опловио свет (1895-1898). Али је 1896. г. срећом срео кап. Замбелића који му је, уз иновиране карте, непосредно пре неголи ће Слокам у Заливу лопова усидрити 11-метарску једрилицу „Spay“ – дао врећицу ексера сличних прибадачама. Знао је Бокељ за урођеничке пљачкашке узансе, па је саветовао путника око света да пре спавања по палуби посложи прибадаче оштрим крајем упереним увис. И био је у праву, јер су Слокама пробудили крикови израњаваних урођеника којима су се чавлићи забили у табане. Запуцао је, наводи у књизи „Sailling Alone Around the World“ (Њујорк, 1900), пун захвалности спрам свих, а не само овог – савета кап. Замбелића.
Наравоученије: зашто понекад у мислима или у реалности коју потказује чак и наша виртуалност – одлазимо у прошлост? Биће да је зато што људи увек воле да чују занимљиву, истиниту причу, осољену добротом или изазовом који као природна дрога шири зенице.
