По завршетку Другог светског рата комунисти су у Србији основали такозвану Грчку општину у Војводини. Она је била привремена аутохтона заједница и екстериторијална општине Грчке у селу Буљкес (данашњи Маглић), у околини Бачког Петровца, у периоду од 1945. до 1949. У њој су важили грчки законски прописи, које је Југославија признавала. Ово изузеће из јурисдикције једне државе био је без преседана и куриозитет у државничкој пракси Србије, све до формирања тзв. Републике Косово.
По завршетку Другог светског рата, у Грчкој је беснео грађански рат између владиних снага и побуњених комунистичких герила. У овом сукобу новооснована комунистичка Југославија подржавала је комунистичку герилу Грчке, и да би их заштитила, у лето 1945. године примила је избеглице, које су махом чинили припадници Ослободилачке војске ЕЛАС (комесари, команданти, партијски руководиоци) заједно са својим породицама. Тако се у новосновани грчки избеглички камп у Буљкесу маја месеца 1945. године, у његове намештене куће, доселило 4.023 грчких избеглица (од чега само 161 жена и 30 деце). До распушења ове заједнице 1949. у Буљкесу је живело 4.500 становника.
Буљкес је био намерно затворен и изолован од своје околине (по жељи грчког комунистичког руководства). Општином је управљао, како политички тако економски, посебан орган који је радио по одлукама ЦК Комунистичке партије Грчке и био званично признат од стране југословенских власти. Како је то била екстериторијална општине Грчке у њој су важили грчки законски прописи. Потојала је и штампарија која је штампала новине Глас Буљкеса, часопис за децу Аетопула (Орлићи/Понири), школске уџбенике, а касније и новац који се користи само у Буљкесу, „Буљкески динар”.
Крај Буљкеске општине почео је 1948. године са избијањем сукоба између Комунистичке партија Југославије (КПЈ) и Информбироа. Резолуција Информбироа поделила је Грке у Буљкесу. Једни су подржавали Резолуцију а други КПЈ.
Како су лидери Комунистичке партије Грчке и ДАГ, после извесног оклевања, у великој мери подржали Информбиро, и они у Буљкесу су их следили. У јуну 1948. године Захариадис је отишао у Москву и пред Централним комитетом Комунистичке партије Совјетског Савеза изнео своје виђење односа између Комунистичке партије Грчке и Комунистичке партије Југославије, и оптужио југословенску партију и државно руководство за мешање у унутрашње послове грчке партије. Захариадис је посебно оптужио Александра Ранковићa за његову сарадњу са високим функционером Комунистичке партије Грчке Михалисом Пектасидисом. Пактасидис је оптужен за одржавање блиских односа са „југословенским друговима”, да је „дезертирао из ДАГ-а”“ и придружио са Ранковићевој УДБ-и, што је довело до дубоког раскола међу руководством и члановима у Општини Буљкес.
Тако је Михалис Пектасидис постао најпознатија жртва међусобне и немилосрдне конфронтације међу подељеним лидерима Буљкеса. Априла 1948. године, избачен је из Комунистичке партије Грчке, а убрзо је (почетком новембра 1948) нестао из Буљкеса. Према једном тумачењу, био је ликвидиран на Дунавском острву или бачен у бунар у Буљкесу. Неки други чланови Буљкеса, из пројугословенски орјентисане групе, такође су нестали из села на исти начин. Подстакнуте Пектасидисовим нестанком, југословенске власти су у ноћи између 6. и 7. новембра 1948, узалуд тражиле да Комунистичка партија Грчке и руководставо ДАГ-а ухапсе шест Буљкесих становника, осумњичених за ова недела.
Да би се спречило даље међусобно трвење па и убијање у заједници, и окончали сукоби ГКП са КП Југослије, а на основу меморандума Одбора Буљкеса упућеног влади Југославије, у лето 1949. године донета је одлука да Грци који су за Резолуцију буду исељени, а они који су одани КПЈ имају право слободног избора.
На коначни став Југословенске владе и почетак расељавања становника Буљкеса, утицао је пре свега меморандум руководства Буљкеса на челу са Михаилосом Сустасом упућен председнику југословенске владе и министру спољних послова Едварду Кардељу 8. августа 1949. у коме се тражило пресељење становника Буљкеса у Чехословачку, преко Мађарске територије.
Расељавање присталица Инфорбироа почело је крајем августа 1949. Прва група (1.200 особа) из Буљкеса је пребачена до мађарске границе, а током прве половине септембра у наредна три транспорта пребачени су и преостали чланови бивше грчке „црвене комуне” преко Мађарске у Чехословачку.
После масовног расељавања Грка у Буљкесу је остало око 800 грчких избеглица, од којих је касније већина емигрирала у јужну Македонију. Неколико њих је остало и данас живе у Маглићу као држављани Србије.
Буљкес је потом био поново ненасељен. Ново насељавање почиње у другој половини а нарочито пред крај 1949. године. Први и најбројнији досељеници су били из југоисточног Баната и других делова Војводине, из Босне и Херцеговине, Лике и других крајева. Најмасовнији талас досељавања започиње пред крај 1949. године, а нарочито 1950. године, досељеницима из централне Србије са подручја Грделичке клисуре. Завршетком овог досељавања означен је и крај досељавања, јер су скоро све куће биле усељене.
Грађани су крајем 1949. године одлучили да назив места Буљкес промене у Маглић, по планини Маглић која се налази на тромеђи Босне, Херцеговине и Црне Горе.
Wikipedia
