Маринко Арсић Ивков: „КОРЕНИ“ – Екранизација комунистичке пропагандне књижевности (1. ДЕО)

Поводом емитовања на РТС-у ТВ серије према роману „Корени“ – првом системском продукту комунистичке пропаганде у књижевности – објављујемо чувени чланак Маринка Арсића Ивкова, који најбоље објашњава овај феномен.

Кад су крајем 1944. дошли на власт, комунисти су систематски, до темеља, уништили све постојеће институције државе и друштва. То важи и за институције културе и уметности, па и за уметност саму. Склоњени су (убијени, прогнани или потиснути на друштвену маргину) и сви неподобни писци и њихова дела (која су у библиотекама и књижарама уништавана, а њихово помињање било је забрањено). (Радован Зоговић је у тексту “Може ли издаја да застари?” објављеном у Борби 23. октобра 1946. образложио зашто и “неподобне” писце и њихова дела треба заувек протерати из нове државе.)

Високи партијски функционер и писац Радован Зоговић је већ на првој скупштини Савеза књижевника Југославије, 1947. године, рапортирао: “Књижевни живот очишћен је од људи који су издали и књижевност и домовину”.

То “чишћење” било је заиста темељно и вршено је још дуго после подношења наведеног рапорта. Напоредо са рушењем старих, комунисти су стварали нове, своје институције. Тако је и “чишћење” књижевности од идеолошких непријатеља било праћено стварањем нове, комунистичке литературе. Под будним оком партијских теоретичара школовани су млади писци, а разним притисцима и уступцима придобијани су стари, афирмисани у “трулој Југославији”, који су изразили спремност да “буду на услузи” новој власти.

Но власт је будућност књижевности ипак видела у младима. Нова књижевност се рађала на широком фронту. Агитације у школама, на јавним и партијским трибинама, у листовима и часописима, биле су сталне. Сваку објављену или прочитану песму, приповетку, драму јавно су анализирали и оцењивали проверени партијски кадрови. Књижевни живот био је у полету.

Један од многобројних “инструктора” био је и бивши партизански комесар Добрица Ћосић Геџа, у чијем листу Млади борац такође функционише “књижевна радионица”. (Тако он у броју од 15. августа 1945. замера младом песнику Бранку В. Радичевићу што у песми “Сутонски дани” пева о декадентном сутону, у време када свима свиће нова зора. У приватном писму истом песнику 1947. године /које се налази у песниковој заоставштини/ Ћосић наглашава да је обавеза сваког песника да “мобилише људске умове и срца” да прихвате комунистичку идеологију, и да је то њихов петогодишњи план, “петолетка”.)

Ћосићева књижевна каријера започела је под патронатом Милована Ђиласа, који је у њему препознао српског Максима Горког и у њега полагао велике наде. Ћосић је, дакле, био један од писаца кога је створила и иза кога је стајала Партија, и то врх Партије. Писац новог доба. Истовремено, наравно, и високи партијски функционер. Партија је своје писце богато награђивала – уживали су разне друштвене привилегије, били су, у поређењу са другима, добро плаћени, њихове књиге заузимале су главна места у књижарама, библиотекама, школској лектири. Једна од привилегија биле су и награде. У том контексту ваља посматрати и установљење НИН-ове “Награде критике”, која је, како је нагласио председник првог жирија Милан Богдановић, награда писцу за створено дело, а никако подстицај за писање романа. (НИН, 13. фебруар 1955, стр. 9.)

Другим речима, председник жирија је хтео да каже да је време “обнове и изградње” у књижевности завршено и да је НИН-ова награда установљена како би показала да је комунистичка књижевност 1954. године достигла зрелост, јер се тако конципирана награда може додељивати само у литератури која је зрела, профилисана и која је створила одређене вредности. Није тешко открити да иза таквог Богдановићевог профилисања НИН-ове награде стоји политичар а не књижевни критичар и да председник жирија жели да поручи да смо, што се књижевног живота и књижевности тиче, већ у комунизму.

Одлука о установљењу НИН-ове награде донета је вероватно крајем 1953. године, јер је у НИН-у од 1. јануара 1954, на стр. 10, објављена вест да је Раднички савет НИН-а усвојио препоруку редакције да се уведе “стална књижевна награда НИН-а за најбољи роман или најбољу драму објављену у протеклој години”. (Милан Богдановић ће касније објаснити да је драма испала из конкуренције, пошто нема никаквих додирних тачака са романом.)

У вести је још писало: “Прва награда биће додељена 1. јануара 1955. године. У обзир за награђивање биће узети сви романи и драме објављени у току 1954. године у свим националним југословенским књижевностима. Жири сачињавају критичари: Милан Богдановић, Велибор Глигорић, Ели Финци, Зоран Мишић, Борислав Михајловић, Стеван Мајсторовић. Жири доноси одлуку сваког последњег четвртка у години, а резултат се објављује у првом јануарском броју НИН-а.”

Чланови жирија били су све сама критичарска елита, гробари старе, назадне и бабице нове, напредне књижевности. Милан Богдановић је важио за барда комунистичке књижевне теорије и критике. Његова теорија књижевности више је личила на кривични закон него на научни текст. Она је, пре свега, била “својеврсни скуп забрана”, како је уочио Душан Бошковић. (Душан Бошковић, Становишта у спору, IIC SSO Србије, Београд 1981, стр. 105.)

Да је оваква оцена тачна, показује и ова Богдановићева реченица о слободи уметничког стварања: “У литератури, као садржај и као мотив, као дејство књижевном речју, није допуштено само оно што би дошло под удар закона: антиреволуционарство, противсоцијалистичка стимулација, пропаганда за монархију, мотиви који распирују националну мржњу и раздор, свако непријатељско и реакционарно негирање Револуције и изградње социјализма, као и садржаји који омамљиво сликају морално наличје живота: порнографија, анархизам и изобличености у наравима и страстима, и томе слично”. (Милан Богдановић, “Општи осврт на развој југословенске књижевности од 1945. до 1955.”, Савременик, бр. 10, 1955, стр. 367.)

Богдановић је, иначе, сматрао да литература треба да буде ангажована, односно у служби комунистичке идеологије. Чак је и аполитична књижевност за њега била непријатељска. “Међутим, тенденција деполитизације је исто тако политички обојена. Хтети литературу одвојити од политике, политику из литературе удаљити, у суштини је и сама собом једна политичка тенденција, за мене врло провидна и јасна. Литературу удаљују од живота, од стварности, па, према томе, и од политике само она хтења којима одређена политика у даноме моменту смета, и која се одређеној политици супротстављају као противна, па чак и непријатељска”. (Милан Богдановић, “Књижевност и политика”, Савременик, бр. 7-8, 1955, стр. 120.)

Велибор Глигорић је препоручивао писцима да мотиве за своја дела најпре налазе у говорима државних и партијских руководилаца, па тек онда у стварности. Учествовао је у нападу на Ћопићеву хумореску 1952. године и тражио “социјалистичку идејност” у уметности.

Ели Финци је 1945. године у Политици приложио списак уметника-непријатеља. Био је заговорник забрана књижевних дела. “Нисам против административних мера. Јер нису у супротности са принципима самоуправљања, уколико за њих има оправдања. Ако некоме забрањујемо политички збор зато што је уперен против једне политике, зашто не бисмо забранили и једну песму чији је циљ у суштини исти?” (“Како деловати против негативних појава у култури?”, Борба, 28. октобар 1969.)

Зоран Мишић је такође био присталица “административних мера”, тј. судских забрана, у уметности, а афирмисао се нападима на тзв. западну уметност, која је вршила штетан утицај на “народне масе”, нарочито кад је реч о филму и стрипу. (Зоран Мишић, “Стриплитература на тржишту”, Младост, бр. 1-2, 1950, стр. 84-86; “Филмови о шпијунажи”, Младост, бр. 3, 1950, 96-97.)

Борислав Михајловић Михиз био је близак пријатељ Добрице Ћосића и пропагатор његове литературе и политике (обојица су били чланови у најмању руку загонетне групе из Симине 9а). Учествовао у оспоравању књиге Исидоре Секулић о Његошу (напад је предводио Милован Ђилас). Као “млад и перспективан” режимски кадар, а на иницијативу Оскара Давича, 1952. добио је државну стипендију за Париз. Кад је уз Ћосићеву подршку основан НИН, Михиз је добио стално радно место књижевног критичара. Он ће и после напуштања НИН-а дуго бити “сива еминенција” НИН-ове награде.

Стеван Мајсторовић је годинама био један од најагилнијих “инструктора” младих књижевника.

Најважније обавештење у наведеној вести о установљењу НИН-ове награде није испоштовано. Реч је о роковима, који су прецизно назначени: жири саопштава одлуку последњег четвртка у (1954.) години, а саопштава је јавности у првом јануарском броју НИН-а (1955. године). Саопштење о добитнику је, међутим, објављено тек у броју од 13. фебруара, више од месец дана касније.

Зашто?

Одговор је највероватније једноставан. Корени нису на време изашли из штампе. Чак је мало вероватно да су се појавили до краја 1954. године. Све указује на то да су се појавили првих дана 1955. године. У интервјуу са Добрицом Ћосићем објављеном у НИН-у од 5. децембра 1954. године, М. Булатовић обавештава читаоце да “ових дана” у “Просвети” излази роман Корени (дакле, роман је тада у најбољем случају био у штампи). Овоме иде у прилог и податак из импресума књиге да је њено штампање завршено децембра 1954. године. (После штампања следило је савијање и формирање књижног блока, па повезивање, коричење књиге тврдим, платненим повезом, што је просечно трајало десетак дана.)

Најзад, Борислав Михајловић у приказу, објављеном у НИН-у од 23. јануара 1955. еуфорично истиче да су странице романа “старе тек неколико дана”!

Доступне чињенице, дакле, говоре да је жири чекао излазак Корена из штампе, што побуђује сумњу да је добитник награде одређен унапред и да је навођење ужег избора у саопштењу жирија била обична фарса. (Иначе, у ужем избору биле су тако слабе књиге да и нису биле нека конкуренција и препрека једногласној одлуци жирија: Александар Вучо, „Распуст“, Радомир Константиновић, „Дај нам данас“, Иван Потрч, „На кметих“, Јара Рибникар, „Недовршени круг“, Ервин Шинко, „Оптимисти“. Са политичког становишта, све неспорни аутори. Додуше, “неподобни” и нису могли да објављују, тако да жири има алиби за донесену одлуку.

Треба још напоменути да је 1954. године изишла Андрићева Проклета авлија, али жири је и за њу, да га је неко питао, имао алиби: вероватно би одговорио да је у питању новела, а не роман. Наравно, питање је да ли би жири погрешио да је прозу од стотинак страница сврстао међу романе и “овенчао” је првом НИН-овом “Наградом критике”.) Но кад је реч о жирију, било да је у питању додворавање моћнику, било извршавање, како би рекао сам Ћосић, петогодишњег плана, најмеродавнији судија његовог рада је награђени роман.

Наставиће се…

Часопис “Херетикус“, Београд, број 2, 2004 / Погледи