Маринко Арсић Ивков: „КОРЕНИ“ – Екранизација комунистичке пропагандне књижевности (2. ДЕО)

Поводом емитовања на РТС-у ТВ серије према роману „Корени“ – првом системском продукту комунистичке пропаганде у књижевности – објављујемо чувени чланак Маринка Арсића Ивкова, који најбоље објашњава овај феномен.

Пропадање и дегенерација моћних и угледних породица честа је књижевна тема (Јаков Игњатовић, Ман, Крлежа). Као по правилу, друштвено и економско пропадање породица у литератури праћено је психичким и биолошким изобличењем њених чланова. На први поглед, све то налазимо и у роману Корени. Тема романа је пропадање и распад богате србијанске сеоске породице и прелазак једног њеног члана из опанака у ципеле, односно у другу, грађанску, класу. Оно што ту тему у Коренима већ у основи чини неуверљивом јесте чињеница да су србијански Буденброкови тикве без корена. Они су богатство, моћ и углед, па чак и име, стекли у једној јединој генерацији (и то изгледа само зато да би писац са кулацима могао лакше да се обрачуна). (Корени су моја жеља, вели њихов аутор, да покажем да је сељаштво “анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала”. Шта славодобитник подразумева под овим савременим потенцијалом, не треба објашњавати).

Нису се ни згрејали на овом свету, а већ су постали декадентни, зрели за пропаст. За разлику од европске трулежи, која се у богаташке породице увлачи генерацијама, или бар споро и неприметно, у забачено моравско село трулеж, према Ћосићевом виђењу, стиже већ у другом колену, као преки суд. Већ такав приступ теми открива нам један од крупних узрочника уметничке слабости Корена – његову идеолошку позадину. И сама тема, привидно без икаквих додирних тачака и веза са револуцијом и далеко од сваке идеологије, одраз је “политике у култури и уметности”. Комунистички режим није био задовољан само романима који приказују револуцију и “ослободилачку борбу”, у којима су пролетери и комунисти позитивци, а грађанска класа и сељаци негативци. То код народа није могло дуго да пије воду. Требало је бити уверљивији. Требало је приказати генезу трулежи старог система, како би долазак комуниста на власт испао као победа здравог дела друштва над болесним, нешто природно, оправдано биолошки, а не само идеолошки (То је била и стратегија совјетских комуниста. Отуд Тихи Дон и отуд потреба за нашим Шолоховим).

Зато Ћосић више неће написати ниједан “партизански роман” (мада га је индиректно најавио у поменутом разговору са Д.А. приликом проглашења „Корена“ романом године). То је препуштено другоразредним писцима.

Радња се догађа управо у време стварања грађанског сталежа у Србији, последњих деценија 19. века. Породица Аћима Катића, угледног радикала и скупштинског посланика, богата је и моћна, али изнутра почиње да је напада трулеж. Ту трулеж, и то је оно што роман чини прилично извештаченим и неуверљивим, писац, како смо већ поменули, прикривено мотивише својим идеолошким опредељењем. Породица Аћима Катића из Прерова управо је онаква каквом су комунисти, после доласка на власт, представљали “кулачке” и “зеленашке” сељачке породице: сав њен иметак потицао је од крађе, преваре, зеленашења и експлоатације сиромашних (па чак и тајног убијања, политичких и других, противника).

Мало је тако негативних породица у српској књижевности. Готово да нико од Катића није урадио нешто часно и поштено (чак су и са црквом у завади, што би, имајући у виду пишчев однос према вери, евентуално могло да им се узме као олакшавајућа околност). Аћимова мајка је најпре била жена чувеног хајдука, тако да је и “језгро” потоњег богатства стечено ножем и крвљу. Кад јој је муж погинуо, она је изродила децу са слугом дошљаком. Аћим је проширио имање и стекао иметак трговином, и то трговином која је почивала на варању сељака (шупље ђуле као тег), зеленашењу и искоришћавању надничара. Према жени, мајци своје деце, односио се као према робињи. Водио је неморалан живот, живео је и са пријом (снахином мајком). Фиктивни летописац овог романа, Никола, био је његов плаћени убица, а по начину на који је вршио ликвидације можемо га сматрати претечом модерног србијанског подземља.

Такав је био угледни грађанин, радикалски вођа и посланик Аћим Катић. Његов син и наследник Ђорђе увећавао је богатство идући очевим стопама. Млађи син Вукашин, очев мезимац, послат је на школовање у Београд и Париз. Он је изневерио оца, не само што је постао “господин”, него што се својевољно оженио ћерком Аћимовог политичког противника. То је био више него јак разлог да га се отац одрекне и да га искључи из наследства. Тако распад породице треба да делује као извршење неке више социјалне правде. Ђорђе је и физички дегенерисан – мали је растом и не може да има деце, иако га је отац, пре свега због здравог потомства, оженио лепотицом Симком. Она је из сиромашне породице, па је здрава и једра, способна да рађа.

Таква је у Коренима сва сиротиња. Њено оличење је Тола Дачић, Катићев надничар и први комшија, сушта супротност кржљавом “кулаку” Ђорђу. Здрав, снажан, рађа само мушку децу (Ђорђе је неплодан). Та деца су будућност Србије, поручује нам писац кроз уста свог јунака Толе, а не дукати и богатство.

Добар део прве главе романа је надмудривање Ђорђа Катића и Толе Дачића, господара и слуге, везано управо за тему плодности и јаловости, богатства и сиромаштва, садашњости и будућности, болести и здравља. Пишчеве симпатије су на Толиној страни, тако да надничар у вербалном надметању тријумфује над газдом, доводи га у очајно стање, из којег више и неће изићи. Сеоском “пролетеру” Толи писац је указао част да Катићева врата широм отвори несрећама – што су, према ауторовом гледишту, као “трули богаташи”, преваранти и зеленаши, и заслужили. Ту нема никакве Толине кривице, њему је писац само указао част да у Катићеву авлију пусти онога који је неминовно морао да дође и кога су стално призивали.

Тола је, што из свега реченог може да се претпостави, симпатичан лик, није завидљив ни злобан. Једино што понекад пецка свога газду. Њему ће писац чак указати част да, као здрав и јак, продужи Катићеву лозу. За њега се као оца сопственог детета определио чак и Ђорђе, а и Симка га је одабрала као мужјака са којим се добијају само мушка деца. Пишчева порука је јасна: здрава крв тече сиротињским венама и једино она даје здраво потомство. Ту поруку “трули” богаташ Ђорђе саопштава својој жени (сиротињског порекла): “Одавно знам да ће он /Тола/ у тебе и ти знаш, ви сте јаки живот да продужите, у мојој кући огњиште да се не угаси, да се не затремо…” (стр. 183; Сви наводи из романа су према његовом првом издању (Добрица Ћосић, Корени, “Просвета”, Београд 1954).

Дијалози Толе и Ђорђа са почетка књиге, које смо поменули, толико су нападни, директни и толико излизани и уметнички немотивисани, да отварају суштинска питања везана за награђени роман, а то су питања уметничке ваљаности романа и стила. Иако овим романом претендује да буде модеран писац, писац који је раскинуо са социјалистичким реализмом и реализмом у класичном смислу уопште, њему то не полази за руком. Он ће заувек остати солидан ученик совјетских и, мање успешан, руских класика. Преопширан је (иако роман није преобиман) пре свега због рђавог стила, мноштва сцена и описа унутарњих стања јунака који говоре једно те исто као да је дело писано за читаоце који су тек завршили аналфабетски курс и први пут “конзумирају” књижевно дело. Готово половина Корена описује муке и дневне и ноћне море Аћима, Ђорђа и Симке везане за наследника и настављача лозе. Најпре се муче што наследника нема, а после још више пате одгонетајући ко је наследников отац. То, наравно, не би био недостатак романа да је Ћосић умео да опише ломове у људској души, као што је то умео, рецимо, Бора Станковић. Или да је бар био у могућности да прати токове модерне прозе у свету, да се учи на доброј литератури. Овако те “буре у чаши воде” личе на сцене у партизанским актовкама.

Уверљивије делују љубавне поруке са лицидерских срца него душевне патње Ћосићевих јунака. То ће остати његов недостатак и у потоњим романима (сетимо се само колико је војвода Мишић у Времену смрти појео печених јабука). А недостатком осећаја за ткиво сопстевеног романа и његову композицију, непознавањем поетике романа као врсте, немањем мере и самокритичности, товарењем речи, описа и сцена као лопатом, као да је у питању задружна приколица а не књижевно дело, Ћосић је, без обзира на све награде и величања, сваким новим романом затрпавао себе као писца.

Нажалост, нико од његових верних и моћних критичара није се потрудио да му на почетку књижевне каријере укаже на те пропусте, тако да су они у сваком наредном роману још више долазили до изражаја.

Стил Ћосићев је рђав. Великим делом због тога што жели да буде модеран, што је од највишег руководства (Ђилас) добио задатак да постане родоначелник новог српског романа, јер је у комунистичкој Србији све морало да буде ново и да почне испочетка.

Рђав стил одвео је писца у маниризам. Он је најочигледнији, и најчешћи, у описима. Где год стигне, Ћосић гомила крупне и непримерене речи, јаке контрасте, бесмислена поређења, мимо сваког оправдања и здраве памети, а све у жељи да буде нов, неочекиван, “модеран”. Ево мало примера, готово насумце одабраних: “Болео га је и сан. Танка скрамица сасушене крви, млаке, боцкаве. Чеона кост се одвалила и корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли и кад је устао пре Симке, па се обукао брзо да побегне од бола, да бол изнесе напоље, јутро је сиво исто као и мозак без чеоне кости, и ледена кора снега што је заковала кровове и земљу није хладнија од његове коже, јер је и једну и другу ноћас смрешкао ветар, па се и опанак смрзао, пешице не може, штала је топла као жена и кисела као она, коњи су брзи, и најбржи коњи, па ржу као ветар ноћас, мора је истерати, није пијан, само коње да упрегне, куда ће?…” (97) /У овом опису није реч о рањенику коме је повређена чеона кост, него о Ђорђу кога, из разлога које смо поменули, мори несаница и који је љут на жену./; “… ноћ му згазила на зенице, ветар вришти под стрејама, па онда скаче на јасенове…” (94); “… њене руке свађале су се са посуђем.” (77); “Понудио је да седне и она је села на његову дрхтавицу а сабља месеца пресекла јој лице. Говорила је сенком…” (166); “Звоно јечи, јауче, стравом узбуне плаши ноћ; велико, сиво око неба наднело се над селом, над звонаром, вири у Толу, он види и још брже и снажније трза конопац да звоно смрска небу зеницу…” (76); “Црвено око пећи гасне и плех ситно цвокоће.” (58) “Софра као заклана; цури црно вино на његов опанак.” (50); “Још до зоре огњиште ће му се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази ватру.” (65); “Безглаве зверке мрака чуче под креветом и у угловима, спремне за скок на њега,” (63); “… а мрак тутњи у кацама, јечи и хукће у црним гомилама.” (55); “… из отшкринутих врата забелеше се зуби у бусену механџијине главе.” (17) /То се само брадати механџија појавио на вратима./; “А кад су стигле до високе камене ограде, она је уплашено стала, загледана у тамни обрис манастира који су веште руке подметнуле небу, сада мркомодром и звездама изубаданом.” (108) “… У глави звекну му реза, шкргутну катанац и засекоше по мозгу речи…” (149); “Око њега сељаци срповима кољу кукурузе и њихова сува крв шушти, вратови су им под ситним зубићима челика савијеног у млад месец, вратови им првим или другим месецом шкрипе, страховито, невероватно, стидно.” (173) итд.

Роман врви од оваквих бесмислица, оне су пишчев стил. Тај стил неретко укида танку црту која их дели од неписмености или погрешне употребе речи: “… била се нагнула над дрвеном кофом бунарске воде, густе од бистрине…” (160); “Иза њега, у сенци, наслоњена на наћве нечујно сузи Симка, тако као да јој се зноје очи од ватре и шиљате шубаре.” (27); “По Вукашину се хитро стврдла језа.” (63); “Дивље гуске ниско прелетеше и испунише сутон пискавом осамљеношћу.” (80); “… шапућући му зрнасту пљувачку у уво…” (85); “Тада је јарџији бацио дизгине и брзо ушао у кафану тискајући се кроз кафеџијине поздраве, нека питања и приче…” (98); “Он иситњено хрче…” (104); “Неколико тренутака трнула је у недоживљеној малаксалости.” (107); “Трчећи згазила жуто пиле. То више пута.” (110); “Она је себи кап меса…” (111); “… гласно мисле свој страх.” (126); “И сви га окитише очима.” (126); “… и кукале запаљене овце.” (138); “По селу пси су гризли тмушаву помрчину.” (140); “У мутљагу мамурлука и бунила бледо је чкиљила свест и често се гасила, штипана мокрим прстима умора који је неиздржљиво баздио на ракију и чупао црева по стомаку, мучећи на повраћање. Сећања су се кидала у гађењу од кога је трнула и болела мо- ждина у кичми.” (140); “… у њему шикну грч и усиљено насмеја кожу више браде.” (149); “По десној руци струји крцкање рскавице и мокро шиштање. У зглобовима прстију и у лежајима вилица. Опет, само кратко јекну, да отера из себе оно што је крцкање рскавице и мокро шиштање.” (149); “Тек испиљени пилићи кљуцају по близој ливади неба.” (163); “Она се лако удави у њега.” (164); “Споро му се приближавала низ оштру стрмину равног детелишта, болело је треперење жилица у затутњалом срцу, сунце јој је целом тежином нагазило на главу, срушиће се, коса ће јој изгорети.” (169) итд.

Ћосић је писац “епопеја”, што је било очигледно већ после његовог првог романа. (Ђилас је изгледа то благовремено уочио и био је сасвим у праву кад је у младом Ћосићу препознао будућег водећег српског “инжењера” људских душа) То значи да је реч о писцу који описује догађаје, типове, општа места…, који агитује. Кад пише о историјским збивањима, Ћосић је, уколико овај појам уопште може да се примени кад је у питању уметничко дело, уверљивији, јер делује непретенциозно и неоптерећено. Кад описује, рецимо, Аћима Катића као радикала и народног вођу, он је уверљив. Кад га приказује као оца, писац је трапав, еуфоричан, извештачен. Обућару, не даље од ципела! Како ова латинска изрека пристаје аутору „Корена“. Али то није имао ко да му каже. Уместо тога, Михиз „Корене“ проглашава малтене психолошким романом, а њиховог аутора спаситељем српске прозе, настављачем Лазе Лазаревића и Борисава Станковића, “последњих српских приповедача”. (Према овом критичару, у Србији између два светска рата није написано ниједно прозно дело вредно пажње)

Посматрано из тог угла, Ћосић је испустио два важна тока у роману, која њему као писцу више одговарају: разлаз с Вукашином као сукоб традиције и модернизма, Истока и Запада, сељака и грађанина; Пашићеву “издају” радикалских начела и Аћимово разочарање у вођу. Уместо овога он се бави оним што као писац најмање познаје, људском интимом, па тако прави многе пропусте. Оне психолошке природе већ смо поменули, као најкрупније. Ситнијих има сијасет. Нпр. док Симка умире, над њом, ноћу, бдије мушкарац, слуга Никола (где јој је мајка, која се иначе увек врзма по Катићевој кући?) Откад у патријархалној Србији болесну жену негује мушкарац, и то слуга и странац? Нејасна је и ничим мотивисана Николина страсна али скривена љубав према Симки (Никола је старац од осамдесетак година!). (Лик Николе, Михиз, ни мање ни више, у поменутом приказу Корена у НИН-у сматра “једном од најснажнијих личности целокупне наше литературе”.)

Ћосић као да не зна да у књижевном делу све има неки разлог и значење и да све треба да буде мотивисано. У животу су многи догађаји безначајни, али у роману и најбезначајније сцене морају имати неку сврху. Уз то, као узрок слабости овог романа још једанпут треба истаћи идеолошке разлоге, проистекле из пишчевог убеђења да књижевност треба да буде једно од средстава политичке пропаганде. Ћосићева политичка уверења усмеравају његову руку док држи перо. Комесар мотри на писца и кад пише о темама везаним за 19. век. Он то и сам истиче у разговорима са Миодрагом Булатовићем, пре изласка романа, (“Знате већ, окренуо сам се прошлости. Свакако да бих кроз њу боље видео нас, савременике. Има за то и идејних и естетских разлога…трудио сам се да будем савремен, идејно и естетски” – НИН, 5. децембар 1954, стр. 7) и са Д.А. (Драгослав Адамовић?), после проглашења „Корена“ за НИН-ов роман године (НИН, 13. фебруар 1955, стр. 9).

Корени нам показују да бити модеран у уметности не зависи од политичке воље и политичке директиве. Модерна књижевност свакако подразумева образовање, читање, али и модерно осећање живота. Модерну књижевност после Првог светског рата код нас су стварали управо такви писци (Црњански, Васић, Краков…). Модерну књижевност после Другог светског рата (и насилног раскида са социјалистичким реализмом) код нас су стварали необразовани и (или) идеолошки фанатизовани писци.

„Корени“ откривају све мане такве књижевности, која је пре карикатура модерне књижевности него модерна књижевност.

Руку на срце, али не и НИН-овом жирију за утеху, у поређењу са већином објављених романа (вероватно је сувишно напомињати да је објављивање идеолошки било строго контролисано) и оних који су се нашли у ужем избору, Ћосићев роман можда и делује мало мање лоше. Оно по чему ће Ћосић бити помињан у српској књижевности, а што се види већ после читања „Корена“, јесу теме. Он је, у „Коренима“ и потоњим романима, који чине један циклус, покушао да опише типичну судбину Србијанца, србијанске породице и друштва, одређивану, пре свега, вољом историјске судбине. Његов књижевни опус је романсирана историја српског народа у Србији од последњих деценија 19. до половине 20. века, и то историја виђена очима комунисте. (На то указују већ и наслови романа – Корени, Деобе, Време смрти, Верник, Грешник, Отпадник…)

Но он није ни Краков, ни Григорије Божовић, али ни Бранко Ћопић, чак ни Младен Ољача. И ови писци су у својим делима приказивали човека у ратној, историјској, бури и олуји, али су њихови ликови много уверљивији, а дела, бар она најбоља, уметнички успелија. Да је неки критичар-удворица на време рекао Ћосићу “Обућару, не даље од ципела!” (уместо што га је, као Михиз, после два објављена романа прогласио највећим српским приповедачем 20. века), можда би и спутао његову мегаломанију и од њега начинио солидног писца историјских романа. Овако, он је отпочео серију уметнички прилично слабих, али зато од стране критике слављених, романа, а НИН серију “најбољих романа године”, која такође заслужује озбиљну и објективну анализу.

Часопис “Херетикус“, Београд, број 2, 2004 / Погледи