Још једна ноћ је прошла,
отварам уморне очи,
нови дан, нова нада…
можда ће данас доћи…
Мало сам гладан и жедан,
одавно нисам јео…
и много другара таквих,
још успут ја сам срео.
Ал’ нека… нема везе…
још има снаге и моћи…
још памтим твоје речи,
чекај ме… ја ћу доћи…
И тако од оног дана,
прошетам, па се вратим
и чекам на истом месту..
и никако да схватим..
Пролазе тако људи,
свак’ иде путем својим,
ја тражим познато лице
и машем репићем својим.
Неко ме помази мало,
неко и удари ногом,
ал’ нека, све ће то проћи
и опет бићу са тобом.
Сетим се онда тако,
када ми тешко буде,
доласка у твоју кућу,
међу те све нове људе.
Сви сте се смејали јако,
на длан руке сам стао,
рек’о си да ме волиш,
да ником не би ме дао.
А ја сам био срећан
и већ тада сам знао,
да ако затреба некад,
за тебе живот бих дао.
Свуд сам те пратио стално,
делили срећу и тугу
и ником веровао нисам,
као свом најбољем другу.
Зато ми јако чудно
бејаше оног дана,
гледао си ме дуго,
па извео из стана.
И кренусмо у вожњу
и то баш подужу неку,
пуно смо улица прошли…
и мост… и неку реку…
Тада смо одједном стали,
крио си од мене очи,
рек’о си да те чекам
и да ћеш сигурно доћи.
А ја сам остао збуњен,
гледао дуго за тобом,
сам у непознатом крају,
не знајућ’ куд бих са собом.
И пролазили су дани,
тешки, ал’ храбрио сам себе,
у сваком човеку што прође,
ја сам тражио тебе.
Много је од тада прошло,
смењивала се лета, зиме,
кад ми је најтеже било,
дозивао сам ти име.
Дођи… молим те, дођи…
све биће како треба,
ништа ти тражити нећу,
чак ни корицу хлеба.
Ал’ тебе нема, па нема,
ја више снаге немам,
полако склапам очи,
на пут се посљедњи спремам.
А ако некад и дођеш…
можда и нећеш… ал’ ако…
знај, чекао сам те дуго…
и волео сам те јако…
Док зора полако свиће,
ја задњим дахом дишем…
за опроштај те молим,
нисам могао више…
Љиљана Вукосављевић, 28. фебруар 2014.
Bravo za pesmu. Ljudi su najveće životinje.