Двојица радника погинула су на градилиштима у Србији у последњих месец дана док је један тешко повређен. Непоштовање безбедносних правила, умор, али и претерана самоувереност разлози су трагедија, кажу стручњаци.
Прошле године на радном месту погинула су 53 радника, од чега је више од половине у сектору грађевинарства и прерађивачкој индустрији, што је највише од 2006. године.
Владимир Гвозденовић, председник већа Савез самосталних синдиката града Новог Сада (СССНС), каже за Блиц да радници на градилиштима највише гину због непоштовања Закона о безбедности и здрављу на раду.
– Радници, нажалост, немају довољно развијену свест о обавези коришћења заштитних средстава и опреме, а на подизању те свести и на едукацији радника о тој теми морају да инсистирају послодавци и да не ангажују нестручна лица за рад – сматра Гвозденовић.
Не желећи да сву кривицу сваљује на раднике, Гвозденовић истиче да је по његовом мишљењу један од главних узрока трагедија на раду пад концентрације.
– Људи се плаше да ће изгубити посао и постало је сасвим нормално да раде и по две/три недеље без слободног дана. Дешава се да раде и по 12 сати дневно како би испоштовали рокове које су им задали послодавци. У таквим условима, наравно, да долази до пада концентрације па су несреће скоро неминовне. Инспекција при надзору може констатовати да су испоштоване све мере заштите на раду, да је сва опрема ту и да је радници користе, али не може да утврди колико је неки радник уморан и да предвиди да ли ће му опасти концентрација. За то је надлежан послодавац, тако да много зависи и од његовог односа према радницима – каже Гвозденовић.
Са њим се слаже и проф. др Милан Тривунић са Департмана за грађевинарство и геодезију новосадског Факултета техничких наука, који каже да читав систем мора добити другачију форму како би све у грађевинарству могло добро функционисати.
– Наши закони су добри и усклађени су са онима у ЕУ, али се јавља проблем приликом имплементације, и то посебно у грађевинарству јер је сваки објекат прича за себе који носи низ опасности, а којих није било на претходном објекту. Ако све посматрамо као систем, нема једног кривца. Криви су радници који не поштују прописе, криви су послодавци који не ангажују стручна и обучена лица. Са друге стране, послодавци ангажују стручњаке за безбедност на раду који су квалификовани, али нису из грађевинске струке, те не знају које све опасности носи једно градилиште – прича Тривунић.
Додаје да је раније било мање несрећа због већег поштовања прописа, обучености радника, савесног пословања послодаваца и поштовања хијерархије јер се тачно знало ко уопште сме да приступи градилишту на којем се скоро није могао затећи радник који није прошао основну обуку о заштити на раду.
Поводом погибија радника, заштитник грађана Зоран Пашалић покренуо је контролу, те је после пет месеци њеног трајања изјавио да на основу првих закључака „не може да именује ниједну појединачну институцију као одговорну, него да су криви сви“. Према његовим речима, осим мањка људи задужених за контролу, мали је и број судских епилога.
– Основна ствар је ко контролише предузетнике и правна лица. Ако један инспектор рада контролише 1.706 привредних субјеката, онда то говори о могућности брзе и ефектне контроле. Када инспектор обави контролу и уради све како треба, онда мора имати судски епилог – кривични или прекршајни. У 2017. било је 0,6 одсто кривичних пријава у току надзора, а у 2018. 0,5 одсто, док је прекршајних пријава било 3,5 у 2017. а у 2018. је порастао број на 23 одсто. То говори да постоји могућност калкулације казнама. Да неко може, не кажем да ради, да калкулише и каже „свесно идем у ризик јер је епилог такав какав је“ – оценио је Пашалић.
Алкохолу није место на градилишту
Међу узроцима несрећа су и дивља градилишта на којима се не поштују безбедносни прописи, али и употреба алкохола на радном месту. Како је раније изјавио председник Грађевинске коморе Србије Горан Родић, „на појединим градилиштима промет пива је већи него у кафићима“.
Проблем и мачизам
Проф. др Милан Тривунић тврди да до несрећа често може да доведе и наш психолошки профил који пропагира мачизам. „Градилиште мора да има јасну хијерархију и мора да се зна ко кога слуша. Код нас стално неко има неку потребу да се доказује да је бољи и спретнији у нечему, чак и по цену сопствене безбедности.
А о томе да смо сви мајстори за све и да све знамо излишно је и говорити. Ако шеф каже да је крај радног времена, не треба неко да се прави паметан и да каже: још само ово да завршим или да прескочим са ове скеле на ону да узмем нешто… Такође, често се могу чути и речи: „Шта ће мени шлем?“ Није то неко безвезе прописао и то мора да се поштује. Наравно, када томе додамо премор због прековременог рада, несреће су неминовне – сматра наш саговорник.
Златко Чонкаш, Блиц
