„ЗА СИРЕНЕ САМ СИНУ ПРИЧАЛА – ТО СУ НЕКИ НАВИЈАЧИ“ Исповест Београђанке која је објавила непознати снимак бомбардовања Генералштаба 1999.

„У кругу од око 1,2 километра од нашег стана пало је 20 бомби: зграда Владе, МУП, СУП, ЦК, РТС… тресло се више пута баш као да је земљотес.“

Овако за Блиц започиње своју причу Београђанка Маријана Папић која је свих 78 дана бомбардовања СР Југославије 1999. године забележила својом камером, желећи да наредним генерацијама покаже каквим животом су живели Срби тог пролећа.

– Стан се налази у Улици Хајдук Вељков венац, на око 200 метара до Генералштаба. Тачно између је зграда ЦИП-а, тј. Министарство саобраћаја, као и онај мали троугласти парк на углу Немањине и Сарајевске. Тај парк је био пун камења од делова фасаде Генералштаба. Као и сви, тог пролећа смо држали отворене прозоре јер су се у супротном ломили од детонације, чак смо их излепили селотејпом. Ролетне су од детонације више пута испадале из лежишта, па смо их супруг и ја намештали комшијама – прича Маријана.

Она је током целог рата снимала свакодневни живот своје породице, од ујутру до касно у ноћ.

– Било је то касно ноћу, деца су спавала. Свако вече смо пребацивали два кревеца из те собе која је до улице у дневну собу где смо мислили да је безбедније, а ујутру назад у собу. Свакако да смо се плашили. Никада нисмо ишли у склониште. Не знам шта би помогло. Нисмо могли у подрум са троје деце – објашњава ова Београђанка.

Маријанин старији син имао је четири и по године, а млађи близанци само годину и по.

– Никада им нисмо рекли да је рат. Често је била узбуна у време успављивања – око 21 сат, баш када лежим са њима и причам им приче за лаку ноћ. А онда сирене… Задрхти вам срце, а још старији син пита шта је то. Увек сам говорила: „Неки навијачи“.

Урбзо је пала и прва бомба чије је разарање Маријана и снимила.

– Ми смо на првом спрату, па се и не види много шта, али сам видела много људи на улици који су из својих кућа кренули да виде које су последице бомбе која је пала. Увек су ишли као да желе да се увере у степен разарања, у нељудскост непријатеља. Касније сам чула да је и мој тата отишао, а мама је остала у стану који је два спрата изнад нашег, у истој згради. Узела сам камеру да снимим те људе који тако храбро и масовно иду тамо усред ноћи. Поред мене је био мој супруг. Заједно смо посматрали. Као што се види, чује, на снимку убрзо је уследио нови напад на исто место. Мислим да су тада погинула два ватрогасца у ватрогасним колима који су први стигли на лице места – прича Маријана.

Тврди да је бити иза камере у оваквим тренуцима чудно, као да нема страха.

– Камера се „заледила“ у једном моменту, да ли због притиска и каснијег потиска. Желела сам да снимим људе на улици, да се види како реагују, али нисам их видела. Снимила сам потом печурку која се види као облак. На крају се чује лом стакла низ улицу.

– И моја мама је била на прозору после прве бомбе. Мислила је да је прошло то што је морало бити. Никада није могла да заспи пре него што се огласе сирене. Ишчекивала их је. Имала је три и по године 1944. те јој је то савезничко бомбардовање остало у свести. Можда се због тога целог живота плашила пожара. Све у свему наредне две бомбе су је затекле на прозору. Тада ми је рекла да се уплашила. После неколико година умрла је од рака плућа. Нажалост, имам скенер снимке – казала је Маријана.

Како наводи, плашила се за своју безбедност, али „била је ту где је била“.

– Генерално се и плашите, и ту сте где сте. Када бомба падне, пала је. У току тих 78 дана бомбардовања само сам се једном расплакала из дубине душе. Била сам сама, јецала сам и непрестано понављала једну реч – зашто? Велики је страх када чујете сирене и онда мислите кога ли сада гађају? Шта је са том нашом војском? За њих смо много бринули. Када нема сирена, нема узбуне, а онда вас је страх шта ли раде на Косову, јер када не гађају нас, гађају њих.

На самом почетку рата сви су се плашили, дани су пролазили стресно, али онда су се, како каже Маријана, навикли на све то.

– У једном тренутку је све некако функционисало и навикли смо се да кувамо виршле до пола, не би ли штедели струју, да сипамо мало воде у каду за резерву, чак смо се навикли и на сирене. Спремите децу за шетњу, диван дан, пролеће, изађете на улицу, а оно сирене. Мама и ја се погледамо и кажемо „Идемо, види како је лепо напољу“. Више ни зебње није било.

Маријанина породица је имала куда да оде и да се склони на сигурније место, међутим, она то није желела.

– Могли смо да одемо, да се склонимо у породичну кућу на Дурмитору, на Жабљаку, али ја нисам хтела. За мене је то било равно издаји. Желела сам и да идем међу оне који су својим животима чували београдске мостове, али нису ми дали супруг и мама, јер су бринули за троје мале деце које сам родила. После свега, у име живота, одлучила сам да родим и четврто дете наредне године. Деци не причам много, али их зовем да погледају по неку емисију на ТВ-у о овој теми.

Ј.Д. / А.М, Блиц