Сведоци похода у Рашкој области пре 210 година. Утврђења нису ни истражена, а кад су села остала без младости и руку, oвa места почела је да отима гора и тама заборава.
Нема планине у Старом Влаху без топонима Карађорђев шанац или Шанац. По висовима од Муртенице, Чемернице, Јавора и Мучња, преко Златара до Јадовника и Голије, земљана утврђења и народна предања сведоче о Карађорђевом походу у Стару Рашку 1809. године, када је вођа Првог српског устанка личним присуством у биткама наговестио намере Србије.
Шанчеви су према оновременој војној мисли и пракси грађени на погодном, војно-стратешком месту – за борбу, осматрање, страже, одбрану од упада, и удара у позадину. У утврђењима, које су градили и Срби и Турци, са унутрашње стране подизани су бедеми, често са местима за топове и џебану, а около копани дубоки ровови. А кад би се смириле буне и цртале границе, на поприштима битака сабирао се народ, у шанчевима или крај њих били сабори, долазили су ђаци на излете и часове историје. Кад су села остала без младости и руку, oвa места почела је да отима гора и тама заборава.
Најгоре је што у Старом Влаху шанчеви нису истражени, као што је то у књизи „Устанички шанчеви на Дрини“ урадио Ваљевац Милоје Николић, или Драгица Премовић из Музеја „Рас“ у раду „Материјална сведочанства Првог српског устанка на подручју Сјенице и Новог Пазара“.
Прве трагове о шанчевима устаника оставио је писар старовлашког војводе Максима Рашковића и касније берберин кнеза Милоша Обреновића – Нићифор Нинковић у мемоарима „Жизниописанија моја“. Пишући о путу из Тополе „са 30 бећара у Старовлашку“ у пролеће 1809. године, Нинковић помиње шанчеве на Косатици и код Нове Вароши, па поправку шанца на Јавору, градњу два шанца у селу Деретину, те битку на Кукутници и чување границе од Турака.
„Према ратном плану за наставак рата са Турцима, Карађорђе је одабрао најтежи и најважнији задатак међу четири оперативне групе. Кренуо је према Рашкој и Црној Гори, како би се прекинула веза између Босне и Цариграда и преко Пештерске висоравни и остварила веза са Црногорцима и Херцеговцима“ – пише мр Салих Селимовић, историчар из Сјенице.
Карађорђе је 27. априла 1809. покренуо војску из Ужица и Пожеге, а са собом повео најспособније војводе – Милоша и Милана Обреновића, Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Антонија Пљакића, Продана Глигоријевића, а кнез Максим Рашковић и кнез Богдан са Кушића су били на свом терену. По некима од њих шанчеви и данас носе имена. Вожд је, подсећа Селимовић, најпре ослободио Нову Варош, па уз тешке борбе и тврђаву у Сјеници, а део јединица избија на реку Лим.
Турци су грчевито бранили знатан стратешки правац. Вожд је, најпре 4. јуна, пред Сјеницом извојевао сјајну победу, а затим с војском, без одмора, похитао и, уз изненађење, у Сувом Долу, нанео Турцима тежак пораз.
Убрзо су се изјаловиле наде становништва Старог Влаха да ће се територијално припојити матици Србији и међе бити тамо „где је Карађорђев шиљбок стајао“ 1809. Међутим, „велики богаз“, односно цариградски друм, био је онај стратешки разлог, који је одлучио и условио, да граница остане на Јавору, а српска насеља на левој обали Увца у саставу Отоманског царства још цео век – до ослобођења 1912. године.
Спречио пошумљавање
На Чемерници су два шанца: на Лисини и изнад села Пресеке, на два и по километра од Анатеме.
– Шанац изнад Пресеке, на висини од 1.378 метара, шумари су 1984. године хтели да пошуме али сам их спречио – казује први комшија Љубиша Аничић. – Редовно уклањам клеке, брезе и иве у шанцу велиичине 50 са 60 метара.
Драгољуб Гагричић, Новости
