Свирепи злочини који су последњих година потресали Србију, а чије су жртве била невина деца, по ко зна који пут покренули су расправу о враћању смртне казне, која је у нашој земљи, као и у већини бивших република СФРЈ, укинута како би се испунили услови за чланство у Савету Европе.
Последње егзекуције у већини држава некадашње Југославије извршене су управо због зверских убистава малишана.
Само две недеље пре него што је Скупштина Србије изгласала брисање смртне казне из Кривичног законика, половином фебруара 2002. године, погубљен је Јохан Дроздек из Каравукова, који је 1987. задавио па силовао петогодишњу Ивану Салијевић. Он је од оца девојчице украо бицикл и одвезао се са њом до сеоског гробља, не обазирући се на њен плач и молбе да је врати кући. Свој монструозни злочин одмах је признао а како је навео, то је учинио да би се осветио Иванином оцу Џемаилу који није хтео да му позајми бицикл. Испоставило се, међутим, да је Дроздек одавно познат полицији као сексуални преступник, и да је због тога неколико пута био осуђиван. Иначе, двадесеторици који су чекали излазак пред стрељачки строј, после укидања најтеже казне пресуда је преиначена на 40 година затвора.
Смртна казна у Црној Гори укинута је 2002. а од 1991. до тада изречено је укупно осам таквих пресуда и ниједан од тих осуђеника није погубљен. Последњи пут у име народа стрељан је 1981. године Подгоричанин Драгиша Ристић, који је 1977. покушао да силује четворогодишњу Љиљану Вуксановић, но, девојчица се отимала и вриштала па ју је монструм задавио и, да би прикрио трагове, запалио њено тело. Убрзо потом је ухапшен и осуђен на смрт, а чекајући егзекуцију успео да побегне из затвора. После кратке потере ухваћен је и убрзо након тога и погубљен.
У Хрватској је најтежа казна избрисана из Устава 1990. године а последњи је погубљен Душан Косић из Карловца који је 1983. године убио млади брачни пар Матијевић и њихове мале кћерке. Двадесетпетогодишњу Славицу изударао је металном шипком, двогодишњу Драгану је удавио, док је осмомесечној Снежани разбио главицу пепељаром, да би потом сачекао Чедомира Матијевића и убио га секиром. Мотив овог монструозног злочина била је похлепа: Косић је био у великим дуговима и знао је где Матијевићи, од којих је такође позајмио велику своту новца, држе своју уштеђевину. Недело је најпре признао описавши до детаља свој крвави пир, а онда је све порекао, но, суд је имао довољно доказа и изречена му је најтежа казна, која је извршена 1987. године. Косић је после свега што је учинио написао чак неколико молби за помилоање али су све одбијене. Стражари из карловачког затвора касније су причали да му је последња жеља пред погубљење била да добије два деци ракије, коју је попио наискап.
Последња смртна казна у БиХ извршена је 1976, двадесет две године пре него што је избрисана из Кривичног законика ове земље. Стрељан је Душан Продић из околине Добоја, који се пошто је остао удовац и самохрани отац, поново оженио. Са новом супругом имао је двоје деце, а с обзиром на то да је син из првог брака наследио мајчино имање, маћеха је од Продића захтевала да га се реши како би њихова заједничка деца добила део имања. Душан у почетку није желео ни да чује за то јер му је шестогодишњи дечак био врло привржен, али је на крају попустио. Послао је сина у посету деди у суседно село па је пречицом стигао пре њега и гурнуо га у набујалу реку која протиче кроз то место. Дечак је неким чудом успео да се спасе, но отац га је ухватио, загњурио у воду и једном руком му притиснуо главу да би га спречио да изрони, док је у другој држао транзистор пазећи да се не покваси! Тај детаљ дефинитивно је убедио пороту да мања казна од смртне не долази у обзир. И злу маћеху чекала је иста судбина али је касније помилована и осуђена на 20 година затвора. Њихова деца дата су на усвајање.
Македонија је прва од свих бивших република СФРЈ укинула смртну казну. Собраније је донело одлуку 1991. године, а последње погубљење извршено је 1987. године, по хитном поступку, неколико дана после изрицања пресуде. Пред стрељачки вод изашао је Маље Зећири, осуђен због силовања и убиства своје петнаестогодишње кћерке. Несрећна девојчица покушала је да побегне оцу монструму који ју је стигао и упркос њеном плачу и молбама, најпре силовао, а потом задавио пластичним ужетом. Но, то му није било довољно него је тело свог детета запалио. Нагореле остатке после неколико дана пронашао је један чобанин и злочинац је убрзо приведен правди.
У Словенији је последња егзекуција извршена 1959. године, а стрељан је Франц Рихтарич, “словеначки Робин Худ”, како су га касније прозвали, чија су “специјалност” биле крађе по кућама “социјалистичких богаташа” и државним установама. Полиција је годинама покушавала да га ухвати али стално им је измицао, да би приликом једне потере, 1955. године, смртно ранио полицајца. Успевао је да остане у илегали још две године а онда је ухваћен и осуђен на смрт. После тога, у овој републици најтежа казна изречена је само Методу Тробецу који је убио пет жена и њихова тела спалио у пећи за печење хлеба, али је монструму 1980. године пресуда преиначена и добио је 20 година затвора (није успео да изађе на слободу јер је у међувремену покушао да убије једног робијаша па је добио још 15 година да би деценију пре истека казне извршио самоубиство). Словенија је укинула смртну казну 1989. године.
