Милена Чанковић је личка Српкиња која је рођена 1968. године у Госпићу, а одрасла у селу Средња Гора, крај Удбине. Тамо је имала срећно и безбрижно детињство, где је дане проводила поред своје баке Јеје, док су њени родитељи отишли „трбувом за крувом“ у Швајцарску.
Управо бака Јеја била њезин прозор у свет и водич кроз живот, иако није била писмена спадала је у оне оштроумне и вредне крајишке жене које су разумевале живот и бориле се за боље сутра своје деце. Милена је у први разред основне школе кренула у Госпић, гдје је била врло добар ђак и врло несташна, тако да је знала од баке Јеје добити и ћушку.
По завршетку 3. разреда родитељи је одводе у швајцарски град Шауфхаузен, где је наставила да живи и иде у школу. У туђини је патила за отаџбином и баком Јејом… али је током распуста долазила и тако ублажавала носталгију. Током школовања у Швајцарској упознала је једну девојчицу која је такође дошла из Лике са својом породицом и седеле су заједно у клупи. Тада је осетила прве проблеме на националној основи јер је названа погрдним изразом – да је: „Влахиња“.
Први пут тада је видела да може поново доћи до рата у отаџбини. Била је на Сијелу Тромеђе у Стрмици (недалеко од Книна), где се и удала… крајем јула 1989. године када се већ у зраку осетила нека тензија између Срба и Хрвата, пошто су се српски народни прваци поново нашли на удару власти из Загреба због прославе 600. годишњице Косовског боја.
Миленина рођена тетка и теча Милан Вранеш су убијени у јулу 1991. године у Госпићу и то на најстрашнији начин. Милена је емотивно изнела те податке како су њихове комшије им говориле да се врате из Љубљане где су се склонили код родбине, и да им се ништа неће десити, а онда су покупљени од хрватских паравојних формација и убијени. Сахрањени су на гробљу у Ријеци.
Милена је свог првог сина родила 6. августа 1991. године у Швајцарској… то је спасило њезину баку од чистке Срба која је увелико трајала у Госпићу и другим мешаним срединама авнојевске Хрватске, јер је бака села у аутобус и дошла да види праунука. Тако је и остала код ње месецима. Почетком деведесетих година 20. века Милена се активно укључила у помагање свом народу у Крајини, јер је допремала храну, одећу и медицински материјал. Носила је то у Книн и на Удбину.
Злочиначка акција „Олуја 95“ коју су почетком аугуста 1995. године извеле хрватске војно-полицијске снаге уз помоћ НАТО пакта и муслиманске војске када је побијено и протерано српско становништво из Лике, Северне Далмације, Кордуна и Баније… Милени је врло тешко пало. Иако је била у поодмаклој трудноћи она је спаковала комби ствари и кренула пут Апатина и Шида да дочека своје рођаке који су долазили у колони преко 250.000 прогнаних Срба Крајишника.
Почетком 21. столећа Милена је активно писала на српским форумима и ту је често наводила сећања и приче њезине баке Јеје, у оном изворном облику како их је она причала. То је запазила и књижевница Гордана Павловић која ју је и наговорила да објави те приче у књизи, што се десило неколико година касније. Књигу је назвала „Дивани личких споменика“ коју је посветила Личанима и Личанкама… а саму књигу је завештала у хуманитарне сврхе, односно покренула је акцију подизања споменика свим Крајишницима на Банстолу, крај Новог Сада. Управо са том књигом је обишла Србију, али стигла чак и до далеке Аустралије где има нашег народа. Споменик Крајишка суза је направио њезин кум Димитрије Мирко Ћелић, који је свечано откривен 3. јуна 2016. године у присуству великог броја људи. Поред тог споменика је никао Храм Благе Марије посвећен крајишким жртвама. Почетком августа се ту одржавају парастоси жртвама злочиначке акције „Олуја 95“.
Данас је Милена поносна бака која наставља да помаже свој народ и да их окупља у великом броју. Не воли поделе. Напротив, сматра да морамо да их превазиђемо и да будемо сложни.
Погледајте разговор Милене Чанковић с аутором и водитељем емисије Миланом Чучковићем:
