Загонетна сабља Шукри-паше: Шта се заиста догодило приликом капитулације Једрена 1913.

Историјске чињенице доводе у питање аутентичност сва четири музејска експоната који се налазе у Војном музеју у Београду.

У Војном музеју у Београду чува се шашка коју је, наводно, „Шукри-паша, приликом капитулације Једрена, предао команданту Друге српске армије ђенералу Степи Степановићу”. Но, и у Народном музеју у Чачку налази се „сабља Шукри-паше, задобијена приликом предаје Једрена, 26. марта 1913. године”, а у Народном војноисторијском музеју у Софији, те у фору Кијиктабија у Једрену, у Турској, изложене су такође сабље које се приписују заповеднику одбране Једрена у Првом балканском рату генералу Шукри-паши.

Но, историјске чињенице доводе у питање аутентичност сва четири музејска експоната. Познато је да је на молбу Софије Друга српска армија Степе Степановића садејствовала са бугарском војском током заузимања Једрена. Поштујући наређење команданта опсаде Једрена, бугарског генерала Николе Иванова, генерал Степа Степановић није ступио у контакт са Шукри-пашом нити је преговарао о предаји града са турским парламентарцима.

Шукри-пашу је 26. марта 1913. године заробио бугарски пуковник Мархолев и спровео га до генерала Иванова. Уобичајена церемонија предаје, међутим, дошла је у питање јер паша при себи није имао сабљу. Да би се церемонија ипак испоштовала, Бугари су заробљенику позајмили сабљу коју је овај уручио команданту опсаде. Иванов је, у знак признања за показану храброст, Шукри-паши вратио оружје. На званичној предаји Шукри-паше главнокомандујућем бугарских оружаних снага, цару Фердинанду Кобургском, 27. марта 1913, поновљен је церемонијал са позајмљеном сабљом.

То, практично, значи да нико од српских и бугарских официра из руку Шукри-паше није примио његову личну сабљу, па оружје у Војном музеју и музеју у Чачку не може бити поклон Шукри-паше генералу Степановићу. Збрка око идентификације оружја настала је одмах по заузимању Једрена, када су започета прва трвења између Србије и Бугарске.

Турски војници су 26. марта 1913, нешто после 7.00 часова, почели да напуштају заклоне Кавказ-табије одбрамбеног система Једрена. Ово је био знак да здружени српско-бугарски Коњички одред под командом бугарског пуковника Генка Мархолева започне напад на непријатеља. Као авангарда је одређен вод 2. ескадрона бугарског Лајбгардијског коњичког пука Његовог величанства. Иза авангарде, на главном путу Цариград–Једрене, постројена су два гардијска ескадрона, три ескадрона српског коњичког пука Тимочке дивизије првог и два ескадрона српског коњичког дивизиона Дунавске дивизије другог позива.

Око 9.00, са исуканим сабљама, коњица је у касу кренула ка Једрену. Одред је без отпора пројурио кроз град и застао на обали Тунџе, у близини касарне Јаник. Главнина се, потом, вратила до команде места. Пуковник Мархолев је у конаку примио сабљу команданта места Једрене, Исмаил Хаки-паше, са којим се фијакером одвезао у командни фор Хидирлик, где су, око 11.45, затекли Шукри-пашу. Мархолев је турског заповедника обавестио да је он од тог тренутка ратни заробљеник. Паша је написао молбу да му се до даље процедуре дозволи да остане у Хидирлику.

Овде је Мархолев сазнао да се генерал-мајор Вазов 11.30 пребацио у Сарачане-баши, па је пашу повео до заповедника источног сектора. Конвој је у штаб Вазова стигао око 12.15. Командант сектора је формално разговарао са заробљеником и аутомобилом га превезао до фора Каик-табија, где се, у међувремену, пребацио штаб команданта опсаде генерал-лајтнанта Николе Иванова. На командном месту 2. бугарске армије, у 13.30 часова, Шукри-паша се званично предао генералу Иванову. Иванов је уважио молбу турског заробљеника и дозволио му да преноћи на свом командном положају у Хидирлику. Сходно томе, паша је враћен у свој стан, где је затечен 4. батаљон српског 20. пешадијског пука.

Истога дана, наиме, српски 20. пешадијски пук је око 13.00 напредовао преко линије форова и прикупио се код Хидирлика. Командант 4. батаљона, мајор Милован Гавриловић, ушао је у фор Хидирлик, но тамо није затекао пашу, који се у то време налазио код генерала Иванова. Када је овде коначно пристигла бугарска пратња са заробљеником, генерал Вазов, иначе заузет завођењем реда у граду, пристао је да једна чета српског 20. пука обезбеђује Хидирлик са Шукри-пашом. Сутрадан, у 8.30 часова, бугарски пуковник Златанов појавио се у фору и одвео Шукри-пашу генералу Иванову. Иванов се са заробљеником одвезао до Официрског клуба, ради официјелне предаје главнокомандујућем бугарских оружаних снага, цару Фердинанду Првом Кобургском.

Но, мајор Гавриловић је у домаћој штампи изнео тезу како је он заробио Шукри-пашу. Могуће је да је, недовољно информисан о претходним догађајима, ненамерно протумачио како је он први официр који је контактирао са Шукри-пашом и тако унео забуну у касније српске извештаје.

Бранко Богдановић, Политика