Прошле године нагло порастао увоз смрзнутих полуготових векни и пецива које на наше тржиште највише стижу из Румуније и Немачке.
Србија је у последњих годину дана више него удвостручила увоз хлеба и пекарских производа. Тако је у 2019. на тржиште допремљено око 6.000 тона „свежег” хлеба, пецива и тоста у вредности од 6,8 милиона евра. Годину дана раније увоз је вредео 3,1 милина евра.
Како Политика незванично сазнаје, векне су највише стизале из Румуније, Немачке, Бугарске, па чак и Хрватске, где је пре неколико дана објављен податак да је од уласка ове земље у Европску унију увоз хлеба драстично повећан. Свака пета векна на тржиште ове суседне земље стигла је из увоза.
Звучи невероватно јер већини потрошача није познато да им трговци и пекари увелико продају врућ хлеб и пециво који су на наше тржиште стигли у шлеперима – претходно припремљени и замрзнути некада и хиљадама километара далеко. Овде се пред очима купаца само „допеку”, углавном у трговинским и пекарским ланцима, и продају као свеже.
Економија се у пекарству већ годинама мења и хлеб више није намирница која се производи искључиво на локалном тржишту. Напротив, наше истраживање показује да се хлебом, као и сваком другом намирницом, тргује глобално. Тако се на сајту „Алибабе” могу наћи десетине огласа за продају смрзнутог хлеба и пецива од различитих врста брашна. Предњаче Кинези, који осим полуготових производа нуде замесе, опрему и већ припремљене мешавине брашна и адитива за било коју врсту хлеба. Цене варирају, рецимо багет из Перуа кошта око два долара по килограму. Услов је да наруџбина не буде мања од једног бродског контејнера – дневно. Произвођач, који послује још од 1998, наводи да је рок трајања овог смрзнутог хлеба чак годину дана. Још невероватније звучи понуда за мешавину брашна од целог зрна коју нуди велики трговац из Турске. Минимална поруџбина је пола тоне, а цена – 0,01 долар по килограму. „Алибабина” статистика показује да су најчешћи купци свих ових производа из Америке, Велике Британије и Новог Зеланда.
Познаваоци тржишта објашњавају да „парбејкинг”, како се популарно назива ова техника припремања хлеба и пецива (делимично печени, а онда брзо замрзнути и спремни за транспорт било где) све више замењује традиционално пекарство.
Произвођачи на овај начин могу да транспортују делимично печене производе ван граница и да их извозе где год постоји интересовање купаца, најчешће великих трговинских ланаца. Тако се смањују трошкови производње и повећава асортиман, који више није условљен роковима трајања векни. И трговци имају корист јер стичу поверење купаца и у сваком тренутку могу да испоруче хлеб и пециво идентичног квалитета. То није једини интерес који остварују. Они који у радњама имају и одељење пекаре више немају потребу да запошљавају висококвалификоване пекаре. Сваки запослени може да буде оспособљен да већ готово припремљене производе испече и постави на полице. За то је потребна само пећ, што је додатна уштеда за трговце, који су раније морали да имају и специјализовану опрему.
Купци који су навикли на домаћу векну са једнодневним роком трајања знају да овај допечени хлеб по укусу не може да се пореди са њом. Технолози кажу да му се додају адитиви, али и квасац у већим количинама како би се обезбедио континуиран стандард производа – величина, текстура… И поред тога, данас практично не постоји држава која није увозник хлеба. Статистика показује да је у 2016. години глобални извоз хлеба и пекарских производа вредео око 30 милијарди долара. Годишња стопа раста у овом сектору је око пет одсто. До 2007. највећи добављачи били су Мексико, Холандија и Америка. Специјализовани портал за тржиште и малопродају „Биз комјунити” наводи да су у овом тренутку највећи увозници смрзнутог хлеба САД, Велика Британија, Француска и Немачка, које увозе трећину укупних количина.
Европски медији су пре неколико година објавили да Пољска такође има интерес да развија овај бизнис и да извози све више хлеба, вредносно чак више него алкохолних пића. Када је реч о Србији, она је пети добављач, одмах после Хрватске. Како се наводи, пре само неколико година нико не би ни помислио да извози хлеб, а сада је пољски хлеб у другим државама све популарнији. Када су се границе отвориле пекари су потражили нова тржишта. Најпре су кренули да продају хлеб у пограничним подручјима са Немачком и Чешком. Медији овај успех приписују креативности пољских пекара (на тржишту је својевремено било више од 10.000 пекара), који производе по старим рецептурама и праве пекарске производе од различитих врста брашна. Конкуренција у масовној производњи хлеба и пецива у ЕУ је велика, али је Пољска због специфичности производа успела да освоји многа европска тржишта. У извозу је доминантан управо смрзнути хлеб, јер може дуго да се чува.
Јелица Антељ, Ивана Албуновић, Политика
